Jesenovanje, bez sunca i kupanja, na mondenski način u Portorožu, sa hipsterskim vajbom u Piranu ili dozom avanture u slovenačkom Predjamskom zamku
Kraj leta, odavno mi je postao omiljeni deo godine, zbog toga što smo uveli jednu simpatičnu naviku da u tom periodu organizujemo poslednje putovanje, uvek na jugu Grčke, ne bi li zadržali miris mora i leta. Prava čar ovog produženog letovanja, odnosno jesenovanja, kovanice koju sam iz ljubavi smislila, bila je hedonistički doživljaj mora, bez gužve i opsade turista. Ovoga puta, iz poznatih razloga, gčka granica za nas je ostala zatvorena i zato je trebalo smisliti nešto drugo- poptuno suprotno, u inat pandemiji i zlotvorima koji su autori ove horor životne sekvence, a u datim okolnostima mogućeg prelaska granice. Kada je saopšteno da je Slovenija ipak odlučila da i nama omogući dolazak bez testa,odluka je pala. Povezati poslovne obaveze s uživanjem i smisliti najbolji plan, za dva i po dana. Iz ove perspektive, ni sama ne mogu da verujem šta sto sme doživeli za praktično šezdeset sati! Posle mnogobrojnih iskustava, sigurna sam da su ovi mini odmori uvek intenzivniji i duže se pamte. Ideja je bila sledeća- zašto ovoga puta ne bismo obišli slovenačko primorje, bez kupanja, sunca, tipične mediteranske idile, ali uz cunjanje, šetnje, obilaske… recimo spavati u Portorožu, krstariti romantičnim ulicama Pirana, a spontano se pojavila ideja obilaska Predjamskog grada.
Do dolaska do mora, duboko su mi se utisnula dva doživljaja. Znate one male, sitne navike, nekada bez ikakvog smisla, ali koje uvek radite u datim okolnostima. Jedna od tih bila je da svaki put kada pređemo slovenačku granicu i zaustavimo se na jednoj od omiljenih pumpi sa dobrim izborom hrane, obavezno pojedemo pitu sa višnjama. Uvek je bila hrskava, topla mirišljava, sa puno jarko crvenih plodova… Ali ne leži korono, ovoga puta već sa prvim zalogajem bilo je jasno da je višnjev zavijutak ( moja jezička verzija) našao mesto na listi najgorih jestivih promašaja. Covid je uspeo da smlati i moju dugogodišnju naviku koju neću verovatno poželeti još dugo posle bolesti koja je uspela da smlati i dve važne ličnosti poput britanskog premijera i američkog predsednika.
Ipak, ovaj nutricionistički utisak naglo se popravio dolaskom u jedan od (za mene) najboljih restorana- jeste čudna kombinacija, argentinski restoran u ljubljanskom popularnom tržnom centru. Fenomenalna građevina u formi hacijende, sa velikom baštom i izvrsnom hranom, odnosno mesom. Naravno da ćete na jednom takvom mestu jesti stekove, ali izabrati jedan od desetine ponuđenih!? Izbor je pao, četiri različita ukusa za dve osobe, uz savet ljubaznog konobara: “Probajte od svakog po malo, u nizu, kako biste najbolje osetili razliku”. Savršen ukus, mekani zalogaji koji se tope u ustima. Kod kuće uglavnom ne jedem meso zbog činjenice da se svaki pokušaj završi dugim žvakanjem i odvajanjem žila, a i izbegavam restorane po šoping centrima. Definitivno ne treba imati predrasude, pogotovo kada ste u drugoj zemlji.
Dolazak u Portorož, samo je potvrdio očekivanja- nobl atmosfera dame u dobrim godinama, ulica pored mora sa očekivanim nazivom Obala, u kojoj se nalaze najbolji hoteli i kazina, građevine u duhu osamdesetih godina. Otmeno, nenametljvo, bez preteranog luksuza i umerene ljubaznosti. Marina u fokusu, a odmah pored ležaljke sa zatvorenim suncobranima na betonu ili travi. Duh severnih italijanskih letovališta na Jadranu. Za mene je Portorož letovalište manje otmeno od Opatije, a sa većom dozom šarma od Lida di Jesela. Turisti uglavnom starije osobe, šetaju po lepo uređanoj stazi pored mora u društvu prijatelja ili pasa, doterani u stilu večne, skupe klasike, bez isticanja brendova, ili negovane dame u jakim godinama koje ispijaju proseko ili spumante u nekoj od bašta ili terasa hotela. Korona je u hotelima donela i neka dobra pravila, doručak je produžen na četiri sata, kako bi se iskontrolisala gužva, a odlazak na bazen zahteva najavu telefonom, tako da praktično i tu imate svoj intimni prostor za boravak i plivanje. I od Portoroža, što se mene tiče to je sve, pogotovo kada je napolju oblačno vreme. Naravno, da su se i u takvim vremenskim okolnostima našle dve negovane tete, koje su u bade mantilima i peškirima na ramenu krenule na ležaljke uz obalu, rekla bih na oblakovanje, jer suncu nije bilo ni traga.
Za razliku od Portoroža, Piran, gradić na dva kilometra udaljenosti, ima jedan sasvim drugačiji, romantičarski vajb kakav nose italijanska mesta sa vencijansko-gotskom arhitekturom. Na prvi pogled jako me je podsetio na sicilijanski Ćefalu. U mestu nema automobila, a saobraćaj je rešen fenomenalno. Stanovnici Pirana imaju svoj, bliži parking na ulasku u grad, a gosti, posetioci Pirana urbanu garažu sa sedam spratova, sa kojih liftom stižete na uličicu koja vas vodi do stanice besplatnog gradskog mini- busa koji saobraća do pola dva ujutro na svakih petnaest minuta. Za tili čas ovim prevozom stižete pravo u srce grada, na najpoznatiji Tartinijev trg, posvećen najpoznatijem violinisti i kompozitoru Pirana. Tu ćete osetiti pravu atmosferu gradića, spoj umetnosti, starih građevina jarkih fasada, muzeja pomorstva,gradskog akvarijuma i jednog specifičnog sa eksponatima u vidu školjki.
Isprepletane uske uličice u kojima vijori rašireni veš iznad glava i miris kuvane supe potvrđuju da se i danas u njemu vodi život kao nekad. Na prelepim trgovima smešteni su maleni restorani u kojima u ovo doba godine mesta ima na pretek. Naravno, najatraktivniji su oni uz more, koje je opasano stenama sa oštrim ivicama koje štite od velikih talasa tokom zime. Jasno je da se ovde ni leti ne dolazi zbog kupanja, jer plaže gotovo da nema, što ne znači da oni nestrpljivi i avanturističkog duha ne zaplivaju, čak i tokom ovih dana.
To se upravo dogodilo nama ispred očiju, kada je mladi par motorista, nonšalantno spustio svoje teške rance i za tili čas, skočili sa mola u more. Pretpostavljam da je voda bila topla, jedino ne znam kako su se proveli po izlasku na oblačnu rivu kojom je krenula da duva burica u najavi. Dakle, ukoliko ste umetnička duša, volite miris memle starih zgrada, pogled na krovove iz ptičje perspektive, puni ste kondicije za celodnevno pešačenje i zavirivanje kroz odšrkinuta vrata crkava i ušuškanih dvorišta, Piran je za vas. Vratili smo se u njega i kada je pao mrak na večeru uz rivu. Gostiju je bilo sasvim malo, a vetar sa mora više se nije šalio.
U međuvremenu, odvezli smo se do Predjamskog grada koji je smešten blizu pećine u Postojbini. Na putu od Ljubljane ka Trstu često sam gledala tablu- putokaz sa skicom zamka pod nazivom Predjamski zamak. Znate onaj osećaj kada vas nešto mami da odete tamo, a nemate neke konkretne razloge niti informacije. Najzad su se stekli svi uslovi da odemo tamo i definitivno je vredelo. Ovaj srednjevekovni zamak podignut je u 12. veku na litici na ulasku u pećinu i upravo ta simbioza građevine sa stenom i život u njoj nosio je mnogo uzbuđenja, što se i danas može doživeti. Život u njemu vodio se do kraja drugog svetskog rata, kada je ovaj prostor nacionalizovan. Od mnogih njegovih stanovnika najinteresantniji je život vladara viteza Erazma Jamskog koji je uspeo da se odupre napadačima više od godinu dana poigravajući se njihovim nervima i gađajući ih pečenim volom i drugom hranom. Završio je neslavno u prostoru gde i kralj ide peške, a opis njegovog života i njegove mnogobrojne odaje u kojima se nalaze različiti predmeti i figure u ljudskoj veličini ( čak i mučilište sa specifičnim zvucima) na veoma slikovit način dočaravaju srednjevekovni život. S druge strane, mogućnost da se popnete po stenama do vrha ove neobične građevine bude adrenalin i specifične emocije.
Zaista topla preporuka, posebno ovih dana, kada gotovo da nema posetilaca, te imate jedinstvenu mogućnost da sami provedete vreme u zamku kao iz filma. Ne treba vam sunce, može i kiša da pada, bitno je da ste u dobroj kondiciji i da vam venama struji želja za avanturom. I tako dva dana, kao nečijeg pola života. Ovo je razlog zašto sam zavolela jesen i prestala da budem tužna kada se završi letovanje. Jesenovanje je privilegija posebnih.
E da, nisam mogla da sasečem svoj dugogodinji informativno novinarski duh i ne primetim da slovenačkim auto-putevima jure i dalje veoma duge kolone šlepera na putu ka ostatku Evrope, kao i mnogobrojni putnički automobili različitih tablica te da im tzv. korona preventiva baš mnogo i nije poremetila prethodni život, koji definitivno veoma liči na novu predpostkorona epohu u kojoj, kako nam prete, ništa neće biti isto.
