Kako izgleda vreme maslinarenja i koliko je truda potrebno da se zreli plod, obran sopstvenim rukama, pretvori u zeleno zlato
Tekst: Guca sa Otoka sreće
Fotografije: BKG lična arhiva
Letnja vrućina je već pala u zaborav, ali nama nikad ne sme biti dosadno. Nastavljamo dublje u jesen na Otoku, a ona donosi jako zabavni period maslinarenja.Tradicionalna i skoro sasvim „lokalna akcija“, berba maslina na našem Otoku počinje krajem oktobra i završava početkom novembra, kako koje godine. Lokalno stanovništvo se probudi i odjednom su svi u stalnom „movingu“, ima ih po putevima, kamenjarima, gromačama, terenima uz more, čak i parkiranih na biciklističkim stazama. Svi su krenuli na branje maslina naoružani merdevinama, tresačima, mrežama, grabljicama, testerama, prikolicama i odlučnošću da taj dan naberu što više kilograma. I mi smo se, pre par godina, uključili u berbu maslina, hteli smo da uživamo u tom predivnom extra vergine maslinovom ulju, tom „zelenom zlatu“ stečenom sopstvenim rukama. Tako kvalitetno maslinovo ulje nisam nikad imala priliku da probam, a sad imam taj luksuz da ga korisitm svakodnevno, poput nekog najobičnijeg kupovnog ulja (šta li smo sve kupovali pod imenom extra vergine… ).
Prabake i pradedovi otočana su nekada davno kupovale, uglavnom, manje parcele sa maslinama. Neke su brojale desetak stabala, nekad manje ili više. Broj naslednika se vremenom umnožavao, ljudi su odlazili u gradove, stabla su podivljala, a neke maslinjake posećivale su samo ovce ili divlje svinje. Oni koji su ostali na Otoku održavali su maslinjake i brali masline za svoje potrebe. Ipak, vremena i spoznaje su se promenili i maslinarstvo je opet oživelo. Revitalizovani su mnogi maslinjaci, otvorena su porodična gazdinstva, stvorila su se udruženja maslinara, otvaraju se i nove uljare… ali i dalje je to, kako se kaže, „ekstenzivno“, skoro porodično, maslinarenje.
Uspeh nije zagarantovan jer su i masline živa bića, na njih utiče sve i svašta- mogu se razboleti, a mogu biti zdrave i opet ne izroditi niti jednu maslinu
Naša lična priča je nekako obrnuta: otac mog supruga ostavio je svojim sestrama i braći te maslinjake i otišao davnih godina u novi život daleko od Otoka. Ko bi i pomislio da će se posle nekoliko decenija njegov sin vratiti na Otok? Familija, koja je nasledila tih nekoliko maslinjaka i koja je takođe živela život van Otoka, nije se nikad ni bavila maslinama. Sad je sledeći dogovor na snazi: mi se brinemo o tih nekoliko parcela, seckamo grane, nekad pokosimo travu i čičke, zatim beremo masline, nosimo ih na meljavu i na kraju, delimo dobijeno ulje na pola. Uspeh nije zagarantovan jer su i masline živa bića, na njih utiče sve i svašta; mogu se razboleti, a mogu biti zdrave i opet ne izroditi niti jednu maslinu. Često zabrinuto gledamo u nebo, pa da li je ovo već preduga suša, možda maslina odbaci plod ili, zašto je baš sad pala kiša – neće biti oprašivanje cvetova, ili, jao, maslinov moljac je napao… Polako i neprimetno, naučila sam dosta o celom procesu. Kad idemo u naš veliki grad, ako je bolja godina, ponosno nosimo i po koju flašu maslinovog ulja za poklon prijateljima i familiji. Pamtimo i tri grozne godine u nizu kad nismo nabrali ni jednu jedinu bobicu i kad smo maslinovo ulje, sa gnušanjem, kupovali po italijanskim marketima.
Ako ste mislili da se do kvalitetnog neprskanog, hladno ceđenog maslinovog ulja dolazi lako, jako ste u krivu. Mnogo dana na sendvičima, mnogo izgrebanih ruku i nogu, bolnih mišića i ušinutih leđa i nečijih čudnih ujeda mora se pregrmeti. Ovom prilikom otkrivamo i neke, davno zaboravljene mišiće. Ekstremnim slučajevima smatramo sve padove sa merdevina, recimo kad pogrešno staneš pa se još pridržiš za suvu granu ili te jaka bura odnese sa vrha merdevina. Pamti se moj pad u kome smo slavili što mi je glava promašila stenčugu za dlaku, ali i plakali od muke jer sam zato pozadinom pala u najgušći čičak ikada viđen. Vađenje čičkovih bodlji je ličilo na super crtani film. Ili scena na kraju dana kada mi pod tušem pogled padne na poplavele cevanice koje su modru boju dobile od spojenih modrica nastalih naslanjanjem na metalne merdevine hvatajući ravotežu da ne završim pod raskošnim krošnjama. Ipak, na prvom mestu neslavnog takmičenja je moj muž, njega smo morali da vozimo u hitnu pomoć na kopnu zbog uvećanog krvavog oka. Da bi ubrao baš tu jednu prokletu maslinu, nategnuo je dugačku granu koja se svom snagom vratila nazad i pogodila ga direktom u oko. Srećom, povreda je bila površinska, ali je morao da šeta po selu sa plastičnim poklopcem na oku. Bude zabavno tih dana, svi se šetaju u nekim radnim outfitima, raspituju koliko si kila nabrao i svi su nekako solidarni, a mogu se videti ljudi sa „poklopcem“ na oku, uvijene glave, neki sa rukom u gipsu, čak i sa štakom. Dakle, maslinarenje nije baš ekstremni sport, ali nije ni sasvim bezazlena aktivnost. Inače, masline ovde zovu ulikama, pa se često u prolazu, prozivamo sa „gde ste uličari“?
Stariji i mudriji ljudi su se vezivali konopcem za stablo masline kad je duvala orkanska bura i tako izbegavali da budu oboreni na tlo!
Pre branja danima se razgledaju tereni da bi se ustanovilo da li su masline još zelene ili su počele da tamne. Ako je oko 10 procenata potamnelo, može da se krene u berbu. Ovde se preferira ulje od zelenih maslina koje daju trpkiji ukus i ulje tamno zelene boje. Neka druga tradicija i podneblje idu u kasniju berbu, kad su masline zrele i crne i daju ulje koje je žuće boje i teži, recimo, slađi miris. Kad ustanovimo dan početka branja, počinje konstantno praćenje vremenske prognoze. Naš plan obično podrazumeva izlazak iz kuće u neko rano jutro, ali na teren nepogrešivo stižemo oko podne… prvo ide jutarnja kafica, pa malo komunikacije sa svetom, surfanja, onda mala kuca mora u šetnju, pa doručak, pa sendviči…
Nemaju svi maslinjaci prilaz automobilom, ima tu i dugog hodanja, skakutanja po kamenju, opreznog hoda po gromačama, upetljavanja u tanke lijane punih trnja koje cepaju farmerke, zatim izbegavanja ovčijih suvenira i kiselog smeškanja na rupe u zemlji nastale zbog riškanja divljih svinja. Nismo ih nijednom sreli, ali uvek vidiš da su bile tu. Gromače su, inače, visoki i dugački zidovi od kamenja, slaganih jedni na druge i označavaju i granicu između dve parcele koja služi i kao staza. Uvek moraš biti pažljiv, neretko se ispod noge otkotrlja jedan kamen i onda krenu ostali, zajedno sa tobom. Nekad ti odnesu kantu sa već ubranim maslinama koje više nećeš videti jer se sve negde otkotrljaju i iščeznu. Ponekad se dešavalo da dođemo u maslinjak, a masline već pobrane… hm, eto. A nekad sa zavišću gledamo surfere koji u zaliv stižu sa svih strana sveta i dižu sebi adrenalin uživajući u vožnji po jakoj buri. Istoj onoj koja nas omlati sa drveća.
Nekad sam na merdevinama, a nekad stavim ranac napred i berem sve što mogu da dohvatim rukama. Mrzim žute plastične grabljice jer kad ih provučeš kroz granu, osim maslina, popadaju suve grančice i lišće i sve to opet moraš da pročistiš. Zaista najviše volim da ih berem kao trešnjice, iako se tako gubi na vremenu. Pas je uživao sa nama, slobodno se lajalo danima, krale su se masline, nestajala je preko gromača i vraćala se prepuna sitnih, okruglih čičkova koje smo satima čupkali, a koje bi naredni dan opet kačila. Uživala je u slobodnom protrčavanju kroz automobil oborenih sedišta kao i u “odbrani teritorije” od radnika uljare koji bi, ne sluteći šta ih čeka, otvarali “njen” gepek. Ali, zato je postala jedan celebrity maslinarski pas.
Dok bismo hodali do našeg terena, prolazili bi pored nekih zaravnjenih, lepih i održavanih maslinjaka. Masline koji mi beremo godinama su bile zanemarivane, caruju samonikle smrče, čičkovi, trnje i vekovni bršljani. Neka stabla su otišla u visinu i do pet metara i ne možeš dohvatiti te „najbolje“masline u visokim krošnjama. Takve grane se seku i beru sa zemlje, što posle svih položaja u kojima se dovijaš da dođeš do plodova, dođe kao neki mali odmor. Ne volim one mreže što se stavljaju oko masline i beru grabljicama, iako je to najbrža metoda. Zato to voli i vredno radi moja polovina. Uglavnom se bere do sumraka, zatim se pakuju u vreće koje na leđima nosimo (nosi) do kola i vozimo do lokalne uljare.
Iskusni maslinari kažu da se oseti razlika u aromi ulja ako ispod masline raste majčina dušica, komorač, smilje ili divlja nana
Nekada se otegne red automobila, a nekada imamo sreće i sve brzo završimo. Radnici preuzimaju vreće, izmere ih i zatim možeš da preuzmaš sveže ulje, ali koje nije baš od tvojih maslina, zato što se sve prikupljene masline stavljaju u isti mlin. U stvari, nebitno je, jer su sve masline sa istog područja, od par istih sorti i uglavnom su neprskane. Ko ima dovoljnu količinu, može zakazati poseban mlin i dobiti isključivo svoje ulje. Iskusni maslinari kažu da se oseti razlika u aromi ulja ako ispod masline raste majčina dušica, komorač, smilje ili divlja nana, jer ulje tada ima drugačiji šmek. Uljara nam daje radman koji zavisi od neke univerzalne količine ulja u plodu za taj dan, ali u proseku se dobije oko 1,2 litra ulja za deset kila predatih maslina. I nastavljam predavanje: naziv extra vergine može dobiti samo maslinovo ulje čiji je procent slobodnih masnih kiselina do 0,8 odsto. Što je niži procenat, ulje je kvalitetnije. Ponosno mogu da kažem da su „naše“ masline dale ulje od 0,09 odsto (tako je rekao tehnolog u uljari)! Melju se mehanički ali bez ikakvih dodataka i na „hladno“. Ulje je mutno u prvim danima, ali posle jedno dve nedelje, počinje da se bistri i dobija svoju plemenitu tamno zelenu boju i isti takav miris. Shvatili smo da je sezona branja zaista gotova kad smo dva puta pokisli u dva dana. Kiša se poigravala, sačekala bi da dođemo do terena kolima, zatim da dopešačimo još kilometar, da pripremimo alatke za branje i tek tada bi počela da pada. Onda bi mi, sve sa merdevinama i alatkama trčali nazad do kola. I da, tako izmaltretirani i pokisli, uvek bi se smejali, ipak smo danima mukotrpno radili i nešto vidljivo, svojim rukama postigli da bi nam sad kiša to pokvarila.
Uživanje je i sam pogled sa nekog vrha na pučinu, na crvenu zemlju uz obalu, na obrise nekog zvonika, na nekad divno plavo, a nekad crno i preteće nebo. Posle desetak uzastopnih dana branja, dobiješ osećaj neke male pripadnosti toj prirodi, mirno možeš gledaš neke čudne paukove (dva interesantna grica za vrat i nos), ogromne mravinjake, neke insekte koji glume da su drvo, a kad skoče u travu pozelene i glume travu, divlji lovor sa aromom koje nigde nema, a tek mirisi majčine dušice pred kišu… prvih dana sam brala procvetalu majčinu dušicu, ali su onda dolazile pčele i bunile se. I kad bih miroljubivo prešla na drugi žbunić, prešle bi i one, sve dok nisam shvatila da sam ja, u stvari, otimač njihove hrane i više ništa nisam brala.
Za ovu godinu smo završili našu extra vergine kampanju, šta se nabralo, nabralo se. Kad se podelilo sa familijom, ostalo je za naše godišnje potrebe i malo rezerve ako sledeće godine propadne berba Biće nešto i za poklončiće, prave se tajni spiskovi… a onda nas čeka neka nova zima, ali o njoj smo već pisali.
