Koliko god da se pripremate slušajući savete iskusnih, kada se nađete na jedrilici ubrzo skapirate da ništa od svega nije baš tako. A šta je definitivno najteže za dušu i telo?
Kada odlučite da krenete na jedrenje, predpostavljam da vam je u glavi samo jedna slika- plavo more, kristalno plavo nebo, bela jedra i jedrilica koja klizi po vodi. Jednostavno film, ali u stvarnosti to je nešto sasvim drugo, verujte, iz prve ruke. Mom sagovorniku za priču o prvom jedrenju, Jovanu, koji je inače bio naš skiper, rekla sam: ”Jovane, pišem novi tekst prvi put na jedrenju, ALI STVARNO“. U ovu priču nas pet roditelja, upalo je slučajno, zbog namere da ispunimo želju tinejdžerima, pardon adolescenatima od 16 do 22 godine da probaju i to. Nas šestoro, zajedno sa skiperom, njih šestoro, mrtva trka. Ukupno 12 osoba na jedrilici.
I pre početka, bilo je jasno, da je to mnogo, a sada sam sigurna u jedno – ako vas ubeđuju da je brod za osam osoba, odmah prepolovite, realno je za četiri – da imate makar malo intimnog prostora, ne otimate se gde ćete sedeti ili ležati na palubi, da ne stojite na jednoj nozi dok držite tanjir u ruci i da makar odmorite oči oslobođeni hora neobuzdanih mladih koji i bez obzira na dnevnu mučninu imaju dovoljno jake baterije da partijaju do zore. Verujte, ni njima nije bilo lako, dok smo mi matorci makar imali svoje pristojne kabine sa tušem, koje by the way nikada nismo iskoristili zbog štednje vode i solidarnosti sa mališanima, oni su se međusobno borili za pristojan san. Kabina sa dva ležaja na sprat bila je toliko klaustrofobična, a kreveti kratki, da ni patuljci ne bi mogli ovde da sklope oči. Zato, potraga za spavanjem za njih šestoro trajala je svake noći – od tesnih klupa u dnevnom boravku ( koje su inače bile predviđene za “komforno spavanje”), do klupa na palubi, peškira na pramcu, ili pokušaju naguravanja četvoro, u inače tesnoj kabini, gde kao sardine spavaju dve osobe.
Ali hajdemo ispočetka- sedmodnevno jedrenje podrazumevalo je polazak iz luke u blizini Trogira, obilazak i spavanje na tri velika ostrva Visu, Braču i Paklenim Otocima i usput zadržavanje na Šolti, Šćedru i kupanje u svim primamljivim usputnim uvalama.
Ono što morate obavezno znati jeste ozbiljna priprema za ukrcavanje, jer iako banalno zvuči nije lako. Jer pored ručnog prtljaga i torbi, minimum dvanaest, a bilo ih je mnogo više, što smo osetili saplićući se o njih pri svakom pokušaju kretanja po brodu, trebalo je ubaciti i brdo hrane i mnogo flaša vode i drugih različitih tečnosti. Možete li da zamislite jedanaest ljudi u nabavci u supermarketu najbližem marini, gde inače i svi ostali kupuju? Sreća da je spisak napravljen i da smo se podelili u interesne grupe konzumenata. Kada smo stigli do kase, shvatili smo da imamo problem- kako ubaciti toliku hranu u već krcate automobile. Najveći auto je žrtvovan, živa bića su prešla u druge automobile, a gepek i zadnja sedišta postala su skladište namirnica. Jedva su zatvorena vrata ozbiljno velikog džipa.
Osim postojećeg, ubrzo smo shvatili da nas čeka još veći problem, pardon, nekoliko ozbiljnih. Pored najvažnijeg da nam skiper nije stigao na motoru iz Bgd-a, da se ne javlja na telefon, a da nam i te kako curi vreme, stvorio se još jedan gotovo nesavladiv- kako prebaciti planinu hrane na brod. Parking je relativno daleko, da nosimo u rukama trajalo bi cele noći, a kolicima koji su naši takođe izgubljeni susedi tražili jureći po marini, ni za lek. Nekako niko nam nije rekao da je deficit kolica za prebacivanje stvari na plovila ozbiljan i da ni kaucija sada više ne igra, jer ih nema ni za lek. Gle čuda sve jedrilice kreću u subotu popodne, u isto vreme. Šta nam je činiti, osim da kao muve bez glave letimo po marini i ugrabimo neka. Pogađate, snašli su se najmlađi! Ne pitajte kako. U međuvremenu je utrčao i skiper Jovan uz objašnjenje da niko od nas nije bio dostupan, a još smo bili na kopnu.
Ne moram da naglašavam da je voda najveća dragocenost na brodu. Ladno smo odbili jedrilicu koja je imala napravu za pretvaranje morske u običnu vodu, jer su mladunci zaključili da nema dobrih ležaljki za sunčanje. Ipak i pored toga, nisu se odrekli svakodnevnog pranja kose. Pitate se kako? Ne nisu to radili na jedrilici, već u marinama gde smo uglavnom provodili noć, u tuš kabinama u marini. A to je tek bio problem. Kada plaćate vez od 80 do 150 evra u svakoj marini gde pristajete, očekujete normalnu tuš kabinu. Nikakav luksuz, samo da je čista, da ima mlaku vodu i da ih ima dovoljno. Da bih vam dočarala situaciju moram da vam kažem da u fensi luci na Paklenim Otocima gde je pristalo oko dvesta jedrilica i katamarana, bilo je oko 5-6 ženskih tuš kabina. Ispred dugački redovi žena sa peškirima i različitim bočicama u rukama. Možete da zamislite koliko traje tretman ulepšavanja kada se dočepaju ručice za tuš. Gore nego u kampu sedamdesetih. Kažete da je jedrenje fensi? I ja sam mislila. Poslednjeg dana jedrenja oguglate na sve, pa i na to da sudove od ručka perete u moru, a onda ispirete vodom na palubi i tako štedite.
Ali kad bolje razmislim, voda je bila najmanji problem. Uzburkano more je ipak najveći i to nam se nažalost desilo već prvog dana. Sve sivo, talasi dva do tri metra, vetar pokušava da pocepa jedra, skiper besumučno trči namotava i odmotava, a veći deo ekipe ima problem- povraća preko palube ili se drži za glavu. Najgore je što su neki povraćali sve vreme, četiri sata, uz suze i komentar “neću dalje”. Ni alfa mužjaci nisu bili pošteđeni. Ta priča uzmete pilulice protiv povraćanja i sve je ok, ne igra. Dok dušu ne ispovraćate, nema spasa. A nasred ste mora, nema nazad. I dok smo stigli u luku na Visu, sve je bilo zauzeto, uključujući i bove. Šta sad Jovane, samo da ne idemo izvan sigurne luke. Preostaje sidro. Nasred luke, daleko od pristaništa. Dakle taksijem do kopna, ili gumenim čamcem s rizikom da mokar šetaš po gradu. Ali da se vratimo sidru- znate li kako izgleda spavati ukotljen sa sidrom. Jedrilica se vrti u krug cele noći… taj ringišpil u našim glavama, uz neprijatan zvuk škripanja. Na kraju ipak posustaneš od umora i zaspiš, ne znaš kako.
Uzburkano more i jak jugo je nastavio da briše i sutradan, znači ostajemo tu gde smo. Nema planiranog obilaska najlepših plaža na Visu gde je snimljena Mama mia, drugi deo, nema plave špilje, samo rano ujutro da se budimo i zauzmemo vez. Nismo jedini i svi vrebaju kao ajkule. Imali smo sreće, bili smo brzi. Još jedna noć na Visu, ali vezani konopcem. Šta sad ceo dan, do lepe plaže je daleko. Rent a car su naravno svi hteli i na kraju smo rezervisali jarko zelenu bubu kabrio, kao one iz Veselih sedamdesetih. Gurali smo je da se upali, dok se volan vrteo praznim hodom, ali moram priznati da smo bili atrakcija. Svi su uzdisali za našom bubom, a onda, gle slučajnosti, ispostavilo se da ima svoju bliznakinju. To su nam otkrili mališani dok su greškom seli u nju, čekajući jednog od tata da ih prebaci na suprotni kraj ostrva.
Utisak letovanja ovog postkovid letnjeg intermeca kada su svi nagrnuli bio je nema ili morate da čekate. Većine jela na meniju ustvari nije bilo, pa bi simpatična konobarica zgodna Dalmatinka umesto grejpa nudila ceđenu narandžu uz objašnjenje ” i ja bih, ali nema”, a puretinu iz sendviča menjala je za patkicu, uz insistiranje, ”a zašto ne biste patkicu”. Nije uspela da nam je uvali, ali se nismo ni ljutili jer je to tako radila svima simpatično ne skidajući osmeh da su joj svi praštali. Tako je bilo i na Paklenim Otocima gde su nam rekli da nije sezona za škampe, a ne preporučuju hobotnicu, a na Bolu na Braču su nas odmah upozorili da ćemo hranu čekati sat, a piće pola sata. Gužva na jedrilici ipak nije tako loša stvar?! Na Hvaru je hit natpis bio da se doručak ne služi pre jedanaest sati ( da i to najzad doživimo, jer je obično svuda ubeđujemo da produže još koji minut). Ko nam je kriv, kada su nas lepo upozorili, da je jedrenje na hrvatskom primorju najgore u julu i avgustu, kada su gužve nesnosne. Zaista je tako, verujte mi, ne proveravajte sami.
Mislim da je dosta mračenja, a sada zašto ljudi toliko vole jedrenje i sve ovo opraštaju i trpe. Jedrilicom dolazite do najlepših uvala, sa kristalno čistom vodom, svih boja plave i imate tu privilegiju da se kupate sami, koliko hoćete i gde hoćete. Da spavate u divljim uvalama gde je mir takav da para uši, a rano ujutro vam lokalni barba na čamcu donese vruće pecivo, domaće maslinovo ulje i vino. Kada je vetar povoljan, jedrenje je nešto najlepše što može da vam se desi, dok klizite po površini mora u društvu desetine sličnih jedrilica i katamarana. Priprema najzdravijih salata , jedna od omiljenih dinja, feta sir i nana, vrhunska salata i ručak na svežem vazduhu dok vas rashlađuje more je nešto neprocenjivo. Kada se zaželite provoda lako stignete do epicentra najvećih dešavanja, a onda vas požrtvovani skiper vrati u njegovo carstvo. Na jedrenju imate privilegiju da razgovarate sa decom, jer nemaju gde da pobegnu. Ipak, je važno da radi wifi i Internet, kako vas ne bi podavili. Desilo se i da smo uočili i ajkulu koja nas je pratila neko kraće vreme. Meštani odmahuju rukom, kažu ništa opasno, to je jedna od onih vegetarijanki.
Sunčanje na palubi dok se jedrilica ljulja je poseban filing, a izlasci i zalasci sunca za romantične duše nešto neverovatno. Iskusni ljubitelji vode kažu da katamaran može biti udobniji, jer je prostraniji. Posada i kuvar daju vam dozu glamura dok vam serviraju morske perverzije, a tvrde da je jedrenje u Grčkoj još zahtevnije jer je more više uzburkano, a raspon između sigurnih luka duži. Ako me pitate, išla bih opet, uz bolju pripremu i realnija očekivanja. U junu ili septembru, sa manjom ekipom, na Kornate i Mljet gde je priroda nestvarna, a more najslanije i najmirišljavije. Ukratko, kada sve prođe, u sećanju ostaje samo najlepše i ludi morski hitovi poput ovogodišnjeg ”proteini, vitamini samo da je guza top”.
