Knjiga Život na prodaju, novinarke Dragane Petrović, delo je koje se bavi surovom životnom istinom prodaje tek rođenih beba
Strah većina majki koja se nađe u porodilištu jeste da im se ne dese dve najgore stvari- zamena bebe ili krađa norođenčeta, gorka istina koja gotovo da je dobila mitske obrise, jer traje već pola veka. O ovoj strašnoj stvari prvo smo slušali u formi trača koji se prenosi poput usmenog predanja, jer kako to biva, uvek neko poznaje baš tu osobu kojoj se desila najveća životna tragedija – tek rođena, zdrava beba, iznenada je preminula, roditeljima nije dozvoljeno da je vide i tu se polako gube svi tragovi. A onda, poslednjih godina, sve glasnije se iznose zahtevi da se istraže prijavljeni slučajevi i tragovi koji mogu da dovedu do razrešenja višedecenijske trgovine tek rođenim bebama. Prema nekim podacima, 10 hiljada roditelja u Srbiji sumnja da su im deca nestala na ovaj način. Cela priča zaintrigirala je novinarku Draganu Petrović koja je izabrala ovu tragičnu životnu istinu za svoj prvi roman
Zbog čega si izabrala temu o nestalim bebama za tvoj prvi roman?
Tema nestalih beba zaokuplja moju pažnju već punih 15 godina. Prvi put sam se sa tom pričom srela 2003. godine kada sam za nedeljnik Frankfurskih vesti radila intervju sa našom čuvenom operskom divom Radmilom Smiljanić. Ona mi je tada u iskrenoj ispovesti iznela svoje sumnje da joj je 1969. godine ukradena ćerka nakon porođaja. Beba je rođena živa, dobila je desetku na porođaju, ali su joj posle dva dana saopštili da je devojčica umrla. Za mene je to bio šok, iskreno bilo mi je potpuno neshvatljivo da neko može da vam ukrade bebu iz porodilišta. Ali, novinarska radoznalost je bila jača. Počela sam da istražujem, da razgovaram s raznim ljudima koji su mi iznosili svoje sumnje, pokazivali otpusne liste iz porodilišta… Kroz sve te priče koje sam slušala godinama provlači se jedna nit – način na koji je roditeljima saopšteno da im je beba umrla, nemušta objašnjenja, nemogućnost da vide mrtvo dete, kao i to što niko nije znao šta se dešavalo sa telom preminule bebe… Sve je to dodatno unosilo sumnju kod roditelja. Mnogi su mene kontaktirali, pričali su mi svoje priče koje sam ja uvek uzimala sa rezervom… Pokušala sam da razgovaram i sa lekarima, ali većina njih je tvrdila da je to „naduvana“ novinarka afera. Međutim, mnoge stvari ni oni ne mogu da objasne, između ostalog, zašto roditeljima nije dozvoljeno da vide i sahrane svoje mrtvo dete kao i činjenica da je vrlo teško doći do podataka o preminulim bebama za koje se sumnja da su ukradene. Treba uzeti u obzir i činjenicu da su u pitanju decenije i da većina tih „slučajeva“ zastarela, pa je do validnih podataka gotovo nemoguće doći. Ovo se ne dešava samo u Srbiji, zabeleženi su slučajevi i u Americi, Španiji, a pre nekoliko meseci bila je velika afera sa ukradenim bebama u Rumuniji.
Koliko se realni fakti prepliću sa fikcijom? Šta kažu brojke, koliko je bilo slučaja nestalih beba i koliko je do sada razrešeno?
Knjiga je inspirisana istinitim događajem, ali sam ja priču „nadogradila“ i prilagodila, ipak je u pitanju roman. Knjiga Život na prodajuse oslanja na mnoge podatke koje sam godinama prikupljala, ali sam radnju i likove prilagodila književnom delu kako bi čitaocima bilo interesantnije, a sama priča držala pažnju tokom čitanja. Znači, u pitanju je roman, a ne knjiga dokumentarističkog tipa. Podaci o nestalim bebama variraju, ali više od 10.000 roditelja sumnja da su im deca nestala na ovaj način. Postoje i slučajevi da su roditelji posle više godina traganja uspevali da pronađu svoju decu, ali ne bih da spekulišem sa tačnim brojem rešenih slučajeva.
Kao dugogodišnji novinar koliko si materijala prikupila i na koji način?
Faktički sve što sam saznala o krađi beba ja sam „utkala“ u knjigu. Materijala je bilo dosta, ali je interesantno da se sve priče roditelja koji sumnjaju da su im deca ukradena nakon porođaja poklapaju i neverovatno su slične. Slučajnost? Ja ne verujem u slučajnost…
Najgora je sumnja, posebno što to najčešće traje godinama pa i decenijama
Problem nestalih beba traje gotovo pola veka i još uvek je tabu. Kome nije u interese da se razjasni i zaustavi?
To pitanje muči i mene već 15 godina i iskreno nemam odgovor na ovo pitanje. Ali, kao novinar i kao čovek smatram da svaki roditelj koji ima osnovane sumnje da mu je dete ukradeno iz porodilišta zaslužuje da zna istinu. Ja ne bih da se bavim istraživanjem na taj način, niti sam kvalifikovana za to. To je ipak posao nadležnih državnih organa i na njima da je te slučajeve razjasne i stave tačku na aferu o ukradenim bebama jednom zasvagda.
Kakvi su podaci poslednjih godina. Da li bebe iz porodilišta i dalje nestaju?
Poslednjih godina čini se da taj broj opada, pre svega zbog promenjene „politike“ u samim porodilištima. Pre svega, dete se odmah nakon rođenja stavlja majci na grude, znači ona ga vidi, dotakne pre nego što dete odnesu. Drugo, uvođenjem takozvanog bebi frendli programa u porodilišta beba je stalno uz majku, pa je i smanjena mogućnost da se detetu „nešto desi“ a da to majka ne primeti… Međutim, kao i mnoge druge stvari i ovaj program u srpskim porodilištima nije primenjivan onako kako je trebalo i kako je Unicef propisao još 1991. godine, pa mnoga porodilišta u Srbiji su ukinula ili ukidaju bebi frendli. Ne bih želela da ljudi moju knjigu shvate kao „prozivke“ na račun lekara, jer zaista imamo vrhunske doktore i većina njih su izuzetni stručnjaci posvećeni svom poslu. Naravno, kao i u svakom poslu tako i u njihovom postoje ovakvi, i onakvi ljudi. Možda je samim lekarima zapravo najviše u interesu da se rasvetle razne afere vezane za zdravstvo od krađe beba do priča o korupciji i slično. Šteta je da jedan mali broj ljudi „baca senku“ na kompletnu profesiju koja je izuzetno zahtevna i teška.
Puno si razgovarala sa roditeljima koje je zadesila ova zla sudbina. Šta je njihov cilj?
Svi roditelji žele samo jedno – da saznaju istinu o svom detetu ma kakva ona bila. Najgora je sumnja, posebno što to najčešće traje godinama pa i decenijama. Iz razgovora s njima sam shvatila da bi lakše podneli činjenicu da im je dete zaista umrlo nego da sumnjaju u to, da se na ulici okreću za svakim detetom koje bi moglo da „liči“ na njihovo…
Uostalom, pođite od sebe – kako biste se vi osećali da posle 20, 30 godina saznate da vaši tata i mama nisu vaši biološki roditelji?
Zahvaljujući DNK analizi sada je mnogo lakše utvrditi da li su zaista u genetskom srodstvu. Međutim, i pored toga mnoga nađena deca ne žele da prihvate činjenicu da su im pravi roditelji osobe koje nisu sa njima provele odrastanje. Da li imaš više podataka o tome?
To je pre svega veliki emotivni šok za samo dete. U najvećem broju slučajeva deca odbijaju to da prihvate, jer se boje da će morati da biraju između bioloških roditelja i onih koje smatraju za tatu i mamu, koji su ih odgajili. Većina te dece, od kojih su mnogi danas odrasli ljudi, nisu ni slutili kako su uopšte dospeli u porodice u kojima su odrasli. Uostalom, pođite od sebe – kako biste se vi osećali da posle 20, 30 godina saznate da vaši tata i mama nisu vaši biološki roditelji? Sve su to teški emotivni lomovi i potrebno je vreme da dete to prihvati, pod uslovom da roditelji koji su ga odgajili uopšte priznaju istinu. A, najčešće je ne proznaju, jer se plaše posledica. Onda su ti lomovi još teži. Čak i deca koja znaju da su napuštena od strane roditelja i kasnije usvojena imaju problem sa prohvatanjem posebno samih sebe, može da zamislite tek kako je detetu koje sazna da je kupljeno.
Da li si u bilo kojem momentu osetila strah zbog teme kojom se baviš? Da li je bilo pretnji?
Ne, nije bilo straha. Ovo je bolna tema koja se s vremena na vreme pojavljuje u javnosti već 15 godina. Pretnje nisam dobijala, bar ne do sada. Nadam se da ih neće ni biti, ja sam samo na drugačiji način kroz knjigu progovorila o tome, o čemu se više – manje govori već deceniju ipo.
Ja ne želim bilo koga da osuđujem, niti na to imam pravo, ja sam samo ispričala jednu priču. E, sad kako će ko da shvati tu priču zavisi od nas samih, kao što je na svakom od nas da radimo po sopstvenoj savesti.
Šta ti je bilo najteže?
Najteže mi je bilo da što vernije dočaram emociju i to kroz prizmu mlade Francuskinje koja saznaje da je jedna od prodatih beba iz Srbije. Tokom pisanja i sama sam bila emotivno uzdrmana jer je u pitanju jedna vrlo bolna tema o kojoj nije lako pisati. Osim toga, bilo mi je važno da ne bude patetično i mislim da sam u tome uspela.
Kada je knjiga bila napisana javio se ponovo problem. Mnogi izdavači nisu želeli da uđu u priču zbog teme. Zbog čega?
Prvo, ja sam potpuno novo ime i nisam ni slutila da je toliko teško objaviti prvu knjigu. Izdavači najčešće nisu zainteresovani za nove pisce koliko god da imate dobru priču i knjigu. Tu je naravno i vrlo škaljiva tema. Moja borba da roman „Život na prodaju“ ugleda svetlost dana trajala je tri godine. Razgovarala sam sa brojnim izdavačima, slala rukopise, neki bi se javili, mnogi nisu. Bilo je i onih kojima se rukopis dopao, ali ne i tema, pa su me pitali :“Mora li baš ta krađa beba? Može li to nekako da se promeni?“ Naravno, ja nisam pristala jer sam verovala u svoju knjigu. A, onda sam upoznala Biljanu Alavanju, vlasnicu izdavačke kuće Samo korakkoja je i sama pisac, i koja je prošla kroz sličnu priču kao i ja sa svojom prvom knjigom „Marioneta“ roman se bavi nasiljem u porodici kroz priču njene bake. Pročitala je rukopis i odlučila da stane iza mene i moje knjige. Zahvalna sam gospođi Alavanji koja je bila dovoljno hrabra da moju knjigu i objavi.
Nedavno je održan Sajam knjiga i ponovo se desilo da od svih knjiga najprodavanija bude ona čija je autorka rijaliti zvezda. Tvoj komentar.
Iskreno, nemam ništa protiv toga da knjige pišu svi oni koji smatraju da to umeju i mogu. E, sad o kvalietu napisanog ne bih govorila, posebno što njenu knjigu nisam pročitala. Konačan sud ipak će dati čitaoci i vreme. Vreme je najbolje sito i sve proseje.
Da li ti se čini da je trend imati svoju knjigu. Koliko je teško napisati kvalitetnu knjigu?
Da, čini se da danas svako može da napiše knjigu. Još ako ste uz to na bilo koji način poznata ličnost onda vam je lakše da tu knjigu i objavite. Ali, šta god ko mislio kvalitet je ipak presudan. Čitaoci će možda kupiti prvu knjigu zato što ste poznato lice, ali ako niste i dobar pisac, teško da možete da prodate drugu knjigu i tu se otprilike završava vaša karijera pisca. Ja nisam pisala knjigu da bih postala poznata, niti me to zanima. Latila sam se pisanja jer sam osetila potrebu da na papiru zabeležim priču inspirisanu jednom neobičnom životnom pričom, da napišem roman o jednoj bolnoj temi o kojoj se ne govori dovoljno u javnosti. Koliko je teško? Nije jednostavno, jer bez obzira kojom temom se bavite, vi u priču unosite i deo sebe, svoje emocije hteli to ili ne. Da biste napisali zaista dobru knjigu, a ja se nadam da moja jeste, potrebno je i vreme. Kada sam počela da istražujem i bavim se temom krađe beba uopšte nisam razmišljala o pisanju knjige to je došlo tek kasnije kada sam sam shvatila da imam materijala za to. Samo pisanje je trajalo dve godine, mislim da je to optimalno vreme ukoliko želite da napišete kvalitetnu knjigu.
Šta je bio tvoj favorit sa ovogodišnjeg Sajma knjiga?
Uh, na Sajmu knjiga se osećam kao dete u prodavnici slatkiša, ne znam šta bih pre pogledala, prelistala, kupila. Moj favorit je bila nova knjiga Vuka Draškovića „Aleksandar od Jugoslavije“ jer već decenijama čitam njegove knjige, smatram da je mnogo bolji pisac nego političar i drago mi je što ponovo radi ono što najbolje ume – piše. Naravno, tu je i nova knjiga Biljane Alavanje „Lavirint života“ inspirisan istinitom pričom, ali i nova knjige Simonide Milojković „Dijagnoza: Ljubav“, jer se bavi temom ljubavi ali iz jedne potpuno drugačije perspektive.
Za mene je pisanje kao disanje, da li kroz novinarske tekstove ili knjige to mi je već manje bitno
Razmišljaš li o novoj knjizi?
O, da, ali ne bih da otkrivam o čemu se radi. Mogu samo da kažem da je ponovo u pitanju jedna emotivna, teška i bolna tema s kojom se, na žalost, sreću mnogi ljudi i porodice u Srbiji. Cilj mi je da naredna knjiga bude još bolja od ove prve, jer jedino tako možemo da napredujemo u životu. E, sad da li ću u tome uspeti to će reći čitaoci.
Novinarska profesija je danas veoma kompromitovana. Objektivno novinarstvo gotovo da ne postoji, jer je uvek iza nečiji interes. Šta će se dešavati u budućnosti, da li ti razmišljaš o nekom novom angažmanu na tom polju?
Ja sam imala sreću da novinarstvo učim u Politici pre 26 godina, od pravih profesionalaca. Nažalost, ovo što se danas zove novinarstvom gotovo da nema nikakve veze sa pravim novinarstvom. Izuzetno je malo redakcija u kojima danas možete da se profesionalno i kvalitetno bavite ovim poslom, i naravno u takve redakcije je teško ući. Kao da nikome više zapravo nisu potrebni pravi, iskusni novinari već samo neko ko će da izvršava naloge. Sve se svelo na tabolide, sajtove koji liče jedan na drugi i inforamcije koje se „vrte“ u krug. Razlog? Zarada je postala prioritet, a tamo gde novac postane jedini cilj pravi novinari nemaju šta da traže. Njihov posao je da tragaju za istinom, a ne da jure klikove ili tiraže … Iskreno, smatram da novinarski posao, onako kako se nekada radilo temeljno i sa odgovornošću polako nestaje. Što se tiče novog angažmana, da razmišljam o tome. Za mene je pisanje kao disanje i važno mi je samo da imam mogućnost da pišem, sad da li kroz novinarske tekstove ili knjige to mi je već manje bitno.
