Trebinje, Dubrovnik, Mostar, Sarajevo… Ovo nostalgično kišovito putovanje po ex YU krajevima donelo mi je šesnaest novih pečata u pasošu, suočavanje da Game oh Thrones menja istoriju ovih prostora i da svaka zemlja mora da ima svoju Bosnu
Ako niste do sada uspeli da se organizujete da vidite Dubrovnik, odustanite! Makar do sledeće godine i najkasnije planirajte obilazak do maja, ukoliko ne želite da se gurate u redovima kroz Stradun sa hiljadama entuzijasta, uglavnom sa Dalekog istoka ili sa prekookeanskih kruzera koji već pre sezone stoje u redu za pristajanje ili zbog toga što ćete često padati u nesvest ne zbog vreline, već vrtoglavih iznosa svega. Uostalom, može im se! Ali da krenem ispočetka. Nostalgiju za prostorima ex YU mogu da skapiraju samo generacije koje su letovale na ovim prostorima, odnosno nose sećanja sa ekskurzija pod revolucionarnim nazivima tipa Putevima AVNOJ-a ( mlađahne generacije izguglajte da biste znali o čemu se radi), a kako se s godinama ovaj osećaj pojačava, poželeli smo, nakon tolikog vremena, da osetimo mirise potisnutih sećanja i našim milenijalcima približimo nešto što bi se možda danas moglo podvesti pod hipsteraj. U trenutku kada smo planirali ovo putovanje upravo se završavala interplanetarno popularna serija Game of Thrones i gle igre sudbine, kulminacija poslednje epizode dešavala se baš u Dubrovniku. Eto još jednog razloga da se uputimo baš tamo.
Ideja je bila da jednu noć prespavamo u Dubrovniku, ali ne leži vraže, za to sitno zadovoljstvo, za naš četvoro u malo boljem hotelu, u predsezoni ( sredinom maja) trebalo je iskeširati pet stotina evra! Uostalom, lepo je upozorio jedan pasionirani ovisnik sa Twittera da je Dubrovnik toliko skup da i Ronaldo mora da sebi upriliči letovanje u predsezoni, a ni mlađani šeik nije se baš dobro proveo kada su mu zatražili da plati noćni provod u klubu pod trenutno najpopularnijim svetskim zidinama od tričavih pedesetak hiljada evra! Dakle, prekomponovanje plana- spavaće se u Trebinju, gradiću tridesetak kilometara daleko.
Nismo ni bili svesni da ćemo granice prelaziti češće nego na bilo kojem drugom putovanju
Međutim, očigledno da ovakva sjajna ideja pada napamet mnogima, te se i u periodu van sezone teško mogu naći slobodne sobe u popularnim hotelima. Novi plan- jedna noć u Trebinju, a sledeća u Herceg Novom, pedeset kilometara dalje. Jedini problem bio je taj što se opet morala preći granica, ovoga puta i crnogorska. U tom trenutku nismo ni bili svesni da ćemo granice prelaziti češće nego na bilo kojem drugom putovanju, i da će nam vozikanje po nekadašnjoj jednoj zemlji, sada, u pasoš doneti šesnaest pečata! Uz to, na putu od Višegrada prema Trebinju mnogo puta smo prešli naizmenično iz sela koje se nalazi u Republici Srpskoj, u selo iz Federacije, a jedini način da pratite aktuelnu geopolitičku situaciju bio je da obratite pažnju na table sa nazivima mesta, da li je prvo ime napisano latinicom, ili pak ćirilicom. Kulminacija igre sa prelascima graničnih prelaza bila je teritorija od dvadesetak kilometara opštine Neum kojom praktično Bosna i Hercegovina jedino izlazi na more, gde su graničarske kućice nicale kao pečurke posle kiše. A kiša je baš padala svih tih dana!
Prvi susret sa Stradunom bio je masa ljudi, a umesto asocijacije na Ibricu Jusića, skaline, gitaru i psa, na svakom ćošku bili su izlozi Game of Thrones
Dakle doživljaj Dubrovnika na kraju je bio kratak i ubitačan! Već od ranih jutarnjih sati kolone turista pratile su znakove dozvoljenog pravca kretanja u ulazak u grad, i prvi susret sa Stradunom bio je masa ljudi, a umesto asocijacije na Ibricu Jusića, skaline, gitaru i psa, na svakom ćošku bili su izlozi radnji sa naglaskom da poseduju licencu, pogađate već, ne tradicionalnih suvenira, već džidža s motivima najpopularnijih igara Thrones, i eventualno pored, dresa omiljenog fudbalera Luke Modrića. Posle dva kruga guranja po glatkim i uskim uličicama odustajemo od daljeg pokušaja probijanja.
Za trenutak smo poželeli da možda prošetamo zidinama, ali naprasno smo odustali posle saznanja da za to zadovoljstvo, za četiri odrasle osobe, treba platiti oko 120 evra. Never mind, draga deco, pogled sa visina dubrovačke tvrđave gledaćete na Youtubue.
Za utehu šetnja do male luke, gde su se iskrcavali junaci već pomenute serije, uz sladoled sa kuglom od dva evra. Na kraju, odlučili smo da obilazak završimo vožnjom do kampa na Babinom kuku gde su do devedesetih organizovana neka od najboljih ronjenja, a zatim i dalje preko mosta u pravcu Pelješca.
Emocije i sećanja su navirala: Brsečine,Trsteno- prva kupanja i slikanja sa magarcem, hiljade stepenika i toliko uboda komaraca, prvo nevoljno zaranjanje sa mola sa odećom … uostalom i ostatak puta do Mostara bile su različite asocijacije iz prošlosti. Tjentište- ekskurzija, rastanak; Čemerno- baš kao što zvuči, najcrnji oblaci, neizvesnost šta te na vrhu čeka; Gatačko polje – širina, najslađe breskve i najukusniji paradajz.
U Mostaru smo svi prvi put i cilj je most. Dok pratimo navigaciju desetine muškaraca pokazuju nam rukom da se tu možemo parkirati na čuvanim mestima. Automobili sa različitim tablicama, uglavnom sa prostora bivše Juge. Izgleda da nostalgija i druge hvata, a što se više približavamo mostu turisti, isti oni kao u Dubrovniku. Kaldrma, još jači miris orijenta sa mnogo devojaka prekrivenih maramama, miris kahve i rahatluka, radnje sa fildžanima i džezvama. Dok razgledam ručno rađene kožne torbe i pitam svog pratioca šta misli o boji, mlada prodavačica komentariše: “Ah ti muškarci njima je uvek i svuda sve jedno”. Eto nama zajedničkog jezika, ipak je to ista, ženska krv!
Pogled sa sredine mosta na nestvarno prelepu zelenu Neretvu, dok dvojica muškaraca u lepim godinama na petnaestak stepeni, goli do pasa pregovaraju sa Japancima o ceni da im priušte autintičan doživljaj i fotku skoka sa mostarskog mosta. Nisam najbolje čula, ali čini mi se da se radilo o nekoliko desetina evra. Da li su sigurni u svoje srce da će izdržati na ne baš prihvatljivoj temperaturi vode? Od nečeg se mora živeti.
Utisak o Sarajevu pored ćevapa koji su postali legenda, ostavili su ljudi
Sarajevo nas je dočekalo u sivoj boji i kiši koja nije prestajala da pada do momenta našeg odlaska. Sa kišobranima i polu mokri odlazimo do Baš čaršije, makar nju da doživimo i probamo ćevape o kojima se decenijama ispredaju legende. Koju ćevabdžinicu izabrati? Možda onu u kojoj se jelo pre poslednjeg rata! Tu je još uvek, a pasionirani poznavaoci fudbala znaju sve o njenom vlasniku, jednom od nekadašnjih najboljih YU fudbalera, koji odavno nije među živima. I dok sa pribojavanjem razmišljam da li da i ja rizikujem da uzmem ćevape, zbog mogućnosti da se u njima nađe i ovčetina, na meniu velikim slovima čitam 98 odsto juneće meso, ostatak so i začini. Kakvi carevi! Stvarno su najbolji, veličinom i ukusom podsećaju na one iz detinjstva, koji se nikada ne zaboravljaju.
Ustvari utisak o ovom gradu su ostavili ljudi. Preljubazno osoblje hotela, koje svojom neposrednošću i željom da vam ugode skoro da bude neprijatnost. A vrhunac je bio kada smo mailom popunili upit o boravku o hotelu, gde smo im dali najbolje ocene, dobili ličnu zahvalnicu od glavnog menadžera hotela. Pitajte me gde ćemo doći sledeći put?!
Ili još bolji primer, policajca koji nas je zaustavio na izlasku iz grada zbog sitnog prekršaja sa prvim pitanjem: “Jel’ se vi nećete ljutit na mene ako moram da vam napišem kaznu?” Hej, bolan ljutit. Jebeš zemlju koja Bosnu nema!
