Zbog čega nikada neće preći na online predstave, kako bi belim talasom usrećio ljudske duše, čime bi zamenio četkicu za zube… Mladi glumac, Ivan Mihailović, o tome, zašto ne može da stvori antitela na glumu
Tekst: BKG
Fotografije: lična arhiva
Dugo smo se uklapali i preklapali sa obavezama i našim putovanjima, pa nas je ovaj trenutak naterao da planirani klasični intervju sa glumcem Ivanom Mihailovićem pretvorimo u ozbiljniji razgovor. Nešto lakše je išlo uz čašicu(e) smokvice i šnite starinskog kuglofa od oraha. Razgovaralo se o svemu što nas je dohvatilo i ne pušta lako, a u jednoj plavo beloj kuhinjici na Ivanovoj Karaburmi. Zahvaljujem mladom Ivanu što se sa svojim zrelim optimizmom uspeo da ophrva mojim tegobnim pitanjima.Inače, o njemu znate skoro sve zato što ga ima na svim medijima, na TV kanalima i naravno društvenim mrežama.
O svom detinjstvu koje te je formiralo rado govoriš i to na jedan poseban način. Retko viđamo da neko postavlja toliko fotki babe i dede na Instagramu😊?
Svakom je detinjstvo različito, ali isto za svakoga je to da kakvo ti je detinjstvo tako ti se definiše i artikuliše karakter. Ono pojačava urođene osobine stečene rođenjem i kombinacijom gena, ali to kakvo ti je bilo detinjstvo i u kakvom si ga kontekstu, miljeu i geografskoj tački proveo sigurno utiče na to kakav ćeš biti na kraju. Da sam se rodio negde drugde i da sam imao neko drugo detinjstvo sa ovim genima, možda ne bih bio ovaj Ivan sa kojim sad razgovaraš. Imao sam predivno detinjstvo u jednom jako teškom vremenu. Ali, moji prijatelji, moji deda i baba, roditelji, komšije, svi vi ste napravili jedan suncobran, mirnu luku u kojoj smo mogli da se sakrijemo, sačuvamo i da zaista budemo deca. Imali smo na Karaburmi udoban krevet u kome smo mogli da budemo deca. Prijatelje koji si stekao u detinjstvu sto posto artikulišu tebe kao ličnost. Zahvalan sam mojoj porodici, komšijama, a tu je i moj najbolji drug iz detinjstva Paja, sa kojim se i dalje družim. Ne mogu da o detinjstvu ne govorim javno, na društvenim mrežama, zato što kao javna ličnost imam neki uticaj na određenu populaciju koja mene prati i siguran sam da ti postovi ostavljaju neki trag. Duboko verujem da utičemo, uglavnom nesvesno, na živote i građenje nekih karaktera. Sve što se dešava ima negde neki odjek . Mi ne znamo koji je to odjek, nikad nećemo ni saznati, ali svaki susret na ulici, svaka reč može uticati na promenu toka nečijeg života. Možda nisi nikad saznao da si uticao na nečiji život i to je fenomenalno, zato je zabavno biti na ovoj planeti. Zato ja to ciljano radim, jako je važno da analiziraš ko si ti, odakle si potekao i kako ti se razvijalo detinjstvo.
Nastavljamo sa One HIT band snimkom:
https://www.youtube.com/watch?v=UlCen59UDMA
(S leva na desno: mama Marijana, pudla Sami, Brat Nikola, Ivan i tata Zoran).
Ovo je cover bend Bokeški B-Dur, ali je uradio obradu samo jednog hita. Snimali smo u Herceg Novom, mojoj drugoj kući. Moj brat Nikola i ja smo nešto vežbali i zatim pozvali ćaleta. Ti sviraj gitaru, mama i ti neku zvečku udaraj i tako smo snimili. Postoji drama Stevana Koprivice, Bokeški D-mol, a mi smo kao veseliji, Bokeški D-dur. Band je prestao sa radom, ali snimićemo još nešto.
Svaki dan pokazuje da se ono što smo naučili o životu polako i nepovratno menja. Iskustvo kojim smo do sada prepoznavali odnose i stvari i tako se orijentisali postalo je skoro neprimenjivo. Ili je primenjivo ali daje pogrešne rezultate?
Mislim da iskustva, koja su suštinska i univerzalna, ona koja nemaju veze sa trenutnom geopolitičkom situacijom u svetu mogu da nam koriste. Postavka koordinatnog sistema, u metaforičnom smislu, kad govorimo o ličnosti, jeste da imaš neke koordinate koje su konstante, neke baze, referentne tačke, da kad ideš kroz život, a on postaje sve komplikovaniji kako ide odrastanje, kako imaš sve više ključeva od kola, od stana od kancelarije, kako imaš sve više obaveza, tako počinje i konfuzija u glavi. Pa ovakva ili onakva politička situacija, pa pandemija, pa ludila koja se događaju tokom vremena, ti moraš da imaš koordinatni sistem, referentne tačke da možeš uvek da se vratiš.
Šta ako ih imaš, ali shvataš da više ne važe definicije koje su do sada važile, čime onda prepoznaješ stvari ?
Na pragu smo globalne promene sistema gde će neke stvari, za koje smo do sada smatrali da su crne ili žute, sada biti nekih drugih boja. Menja se koordinatni sistem. Osnovni ljudski je nepromenljiv, znači ljubav je ljubav, osmeh je osmeh i emocije su emocije. Ali, možda smo u vremenu kad se stvari menjaju, nisam vizionar da pretpostavim kako će to da izgleda, taj novi svet. Nadam se da neće izgledati kao Hakslijev Vrli Novi svet, možda i gore. Možda je planetarno ludilo tog tipa bilo u vreme Drugog svetskog rata, takve promene sistema. Sruši ti se život na koji si navikao, živeo, utabao neke staze. Ne znači da je to loše, možda i bude dobro. U istoriji čovečanstva se svašta događalo, možda je to taj trenutak u kome mi živimo. Mislim da ga nismo svesni, ne možemo da ga procesuiramo, ne možemo da ga vidimo. Sve što se događa jednog dana će se zvati.
Ovo je sad jedan kraul, a imali smo bonacu. Uspostavljaju se nova pravila i nisam siguran da ih sve kapiram. Liči na slalom, osećam se kao kad igraš igricu, znaš tu mapu i u jednom trenutku se desi apdejt. Moraš da je apdejtuješ i ta igrica više ne izgleda isto. Ista je igrica, likovi su isti ali je mapa drugačija i sad jump ni Alt više nisu na istom mestu, moraš se prilagođavati. Ne znamo koliko će vremena proći dok se prilagodimo. Ja na neke stvari sigurno neću pristati, u stvari ne da neću pristati, neću moći, po cenu da menjam profesiju neću biti on line!
Da li tebi neke teme, do skoro jako važne, odjednom postaju banalne zato što ih ova surova realnost prestiže?
Definitivno, na neke teme koje su bile vruće, koje su bile za intenzivnu raspravu, o kojima smo se raspravljali, kritikovali, argument na argument, u ovoj situaciji kad intervju dajem u doba pandemije i to je kontekst, ne mogu da gledam drugačije, nekim drugim očima. Da si me pitala pre… u stvari, ne bi me ovo ni pitala. Pitala bi me na neku drugu temu. Kad raspravljamo, kad radim neku predstavu, ako mi se ne sviđa to o čemu ona govori, koji stav propagira, sad mi je ta vrsta rasprave, koja je uglavnom dobra i umetnički korisna, odjednom nekako besmislena. Tako da se to svakako odražava na moj rad.
Hajde da budemo optimisti, ali bojim se da kad se ovo jednom završi, neke šale možda više neće biti smešne. Ovo je kao neki povučen rez i posle tog reza, stvari ne mogu da se vrate na početak. Ne sviđa mi se ono, hajde samo da prođe korona pa da sve bude kao pre. Ne može da bude kao pre i ne treba da bude, svako iskustvo donose nove veštine. Ne znam da li će neke komedije koje smo radili biti smešne. Definitivno su neke stvari postale banalne kao i uopšte govoriti o njima.
Glumac gradi lik, daje mu karakter, prenosi ga do publike, izaziva reakciju… da li i danas imaš isti osećaj dok to radiš? Da li osećaš da publika reaguje na istim mestima, da li im je nešto sada manje smešno?
Još uvek smo u fazi šoka i vanrednih okolnosti u ljudskom smislu, drugo je stanje. Ne mogu da filtriram da li imam isti osećaj. Ja sam malo predstava odigrao od početka pandemije, zapravo jedino što sam odigrao je predstava Slavna Florensu Ateljeu 212. U ovim uslovima publika gleda komediju sa maskama,a mi merimo temperaturu. Publika se smejala na mestima gde se i ranije smejala. Tek kasnije ćemo videti kako se stvari menjaju i kako će se to odraziti na umetnost, to je jako zanimljivo pitanje. Video sam to čudno stanje šoka kod publike, kao da nisu svesni i još ne mogu da procesuiraju šta im se događa. Kao kad je požar, i tek kad se ugasi ti sedneš, počinju da ti se tresu noge i shvatiš šta je prošlo. I dalje je pojačan krvni pritisak i instinkt za preživljavanjem. Ljudi su pojačano reagovali na predstavi. Bilo ih je manje u sali, nije ni moglo da ih bude puno, pojačano su reagovali na smešne situacije. Želeli su da nas podrže, jer mi smo na sceni bez maski i glumimo za njih komediju (napolju je sve samo ne komedija), pa su još dodavali reakciju. Kao da su imali instiktivnu potrebu da popune prazna mesta svojim aplauzima i energijom. Solidarnost je bila potresna, mi smo se svi na kraju naplakali. Bilo je kao, da li je to moguće, prvi put smo igrali posle tolike pauze. Predstava se događa 1944. godine, tad počinje priča o slavnoj Florens. Moja prva replika u predstavi je: “Godina je 1944. i svet je u haosu“, moja prva rečenica! Ja mislim da u životu na sceni nisam nikad ništa iskrenije, privatnije i tačnije nisam izgovorio i niti ću.Tišina posle te rečenice je bila gromoglasna i govorila je više nego hiljade reči. Publika je bila potpuno stala, tu tišinu nikada neću zaboraviti.
Kako ovih meseci izgleda rad u pozorištu, koliko ima on line predstava… postoji li neka live stream varijanta?
Počeću od samog starta pandemije kada su pozorišta širom sveta počela da daju besplatne on line sadržaje, snimljene predstave. O tome mislim sve najgore. Pričamo, ne o starim predstavama, već o igrajućim koje su trenutno na repertoaru i smatram da je to, od strane ljudi koji su to smislili i dopustili, izdaja pozorišne umetnosti, iz razloga što je bilo besplatno. I što niko nije hleb prodavao, nije davao za džabe. Nije to bila humanitarna predstava. Bezbroj sam puta igrao besplatne predstave, ali imam problem sa stavom “pa vama ne treba novac“. A vidimo da ljudi hrle, hoće da gledaju, da su željni umetnosti. Bez umetnosti ćemo otići jako nisko i daleko.
Mislim da nije OK puštati igrajuće predstave, bilo on line, na televiziji, bilo kako. To bi moralo da bude ekskluziva. Atelje 212 nije puštao igrajuće predstave, puštao je stare kultne predstave i mislim da je to bio pravi izbor. Bolje je bilo sačekati pa igrati kao sada, iako u čudnim uslovima. Uslovi su da se testiramo pred svaku predstavu, da je publika pod maskama i da sedi se na svakoj petoj stolici (prim aut). Ja ne smem da rizikujem nekog da zarazim, pogotovo nekog starijeg.
Koliko je to predstava?
Pa nema ih mnogo, u Ateljeu, u februaru, imam jednu predstavu, a nakupim još u nekom drugom pozorištu, na svoju inicijativu, ali generalno je to jako malo. I ceo Atelje 212 je u februaru imao sedam predstava. Radi se na live streamu, zanimljivo je, ali bilo bi zanimljivije da nije pandemija, te je on sada nužno zlo. Radio bih tako zato što to nisam nikad radio, ne bežim od novih medija. Ali, siguran sam da pozorište nikada neće biti online, pozorište ne može da bude online.Kad se sve ovo završi, nisam pesimista, pozorište će preživeti, moraće da opstane kao medij. Preživelo je teške periode u istoriji čovečanstva, staro je hiljadama godina, preživeće i ovo. I to zato što je živ čovek na sceni ekskluziva, nikada nijedna mašina, nijedna veštačka inteligencija, nikakv robot ili hologram neće moći da zameni živog čoveka. Živ čovek nikada nije isti. Ja mogu da umrem na sceni, to je ta ekskluziva. Ja mogu da padnem, svaki put je drugačije, jer su živi ljudi živi ljudi.
Kako se dolazi do pozorišne publike danas, mislim na oba načina, I fizički I psihički?
Dolazi se na više načina, to je jedna borba, pozorište nije jedini medij, nije lako dovesti čoveka u pozorište jer je put od kuće do blagajne dugačak, ali želja za pozorištem evidentno postoji. Svaka predstava Ateljea 211, ali i drugih pozorišta je puna, što je divno. Ima više načina, recimo biti savremen u marketinškom smislu, shvatiti da gostovanje u jutarnjem programu nije jedini način reklamiranja predstave i da moraš da pristupiš savremenoj publici na savremeni način. Mislim na sve vrste medija, društvenih mreža, sve trikove i začine koji PR menadžeri i marketinški mozgovi smisle. Ima sjajnih primera kako se dolazi do publike marketinški, ali, postoji nešto što se zove “od usta do usta”. Kad napraviš dobru predstavu, iako nemaš dobar marketing, predstava ipak krene. Ovo je veliki grad i za svaku predstavu postoji publika. Lakše je prodati komediju nego dramu. Da se ja pitam, mislim da postoji već u nekom zemljama, napravio bih neku zajedničku blagajnu. Da možeš da kupiš kartu za pozorište i u supermarketu i u knjižari, na trafici. Što se karte ne bi prodavale bilo gde, pa neka se prodaju i u mesari, što da ne? Malo mlevenog mesa i dajte mi dve karte za pozorište, to je fenomenalno. Ma i taksisti mogu da prodaju. To bi moralo da zaživi, ja ću da poguram ovu ideju. Publika će naći načina da dolazi, sve predstave koje sam igrao tokom pandemije su bile pune. Publici je stalo, željni su umetnosti, ona hrani dušu i ljudi instiktivno shvataju da se ne živi samo od hleba.
Kako glumac u tebi reaguje na ove tektonske promene života? Da li imaš veću potrebu da radiš ili si se i ti pritajio kao većina nas i živiš ispod radara?
Ja sam zadnjih godina bio prilično u radaru i iznad radara, tako da je onaj prvi talas, koji se dogodio u martu prošle godine, kada je bilo to naglo kočenje, meni lično prijao. Bio sam zasićen, bilo je mnogo svega, bilo je intezivno pa mi je promena prijala. Posle, naravno da mi se radilo, mnogo mi se radi i ja radim svašta. Nisam samo glumac, nalazim sebi posao, trudim se da ne budem ispod radara, i ne volim da budem ispod radara. Važim za večitog optimistu, trudim se da to opravdam i da to održim. Volim da radim, da igram što više predstava, novih predstava. Ne mogu da kažem da se baš ništa ne događa, ali eto, preguraćemo nekako.
Da li te sada nešto baš posebno inspiriše, neki žanr, nešto što sada dobija novi smisao? Možda omiljeni Semjuel Beket i čekanje Godoa ili?
Čekanje Godoa, Semjuela Beketa, je tako divan i univerzalni komad. Jednom sam rekao da je moj vrhunac karijere to što sam se uhvatio u koštac sa Beketom, to je kao neki detektivski posao. Možeš da ga istražuješ, ali nikada nisi dovoljno dokaza pronašao kako se igrati sa Beketom i igrati Beketa, to je nešto maestralno. Da je to jedina predstava koju sam odigrao, moj posao bi imao smisla. Prilično sam vezan za njegovo stvaralaštvo. Čekajući Godoa igramo već više od deset godina i što je više igramo sve je bolje igramo, sve smo zreliji i bolji i više kapiramo taj komad.
Što se tiče novih žanrova i šta me zanima trenutno, kad bih se ja pitao, pošto je ovo ludo vreme, probao bih da gradim kroz svoje ideje i projekte, neki novi beli talas, kao kontrapunkt crnom talasu. Moj posao je umetnički, neka drugi sude da li jesam ili nisam umetnik, bavim se izvođačkim radom koji se zove gluma. Sarađujem i sa umetnicima koji se bave drugim umetničkim praksama, ali pošto smo u istoriji umetnosti imali crni talas, koji se proširio i na slikarstvo i književnost i ostale vidove umetnosti, intuitivno osećam da ono što mora da se desi, kao neka “moja misija“ umetnika jeste da izgradim neki “beli talas“. Crni talas je došao, jer kao ljudi su bili slepi, onda mi njima otvaramo oči… ali ima i druga strana medalje. Pošto su njima oči tako krvave od svega što gledaju dugi niz godina, ne samo na ovim prostorima već i globalno, mislim da je beli talas možda potrebniji dušama koje hodaju planetom. Ako radimo pet predstava voleo bih da četiri od njih budu komedije. Komedija je široki pojam, ima raznih žanrova u komediji, ali nikako ne bih voleo da radim film ili predstavu koja se bavi koronom. Ne bih voleo da je pominjem u svojim predstavama. Da ne glumim velikog mislioca ili umetnika, drugi neka govore o tome, ali ja istinski želim da uveselim i sebe i publiku koja dođe.
Moja ekipa slično misli kao ja, ima isti stav prema tome šta moramo da radimo, čime da se bavimo. Često to više utiče na ljude nego da im sad ja otvaram oči i pričam o nečemu što oni dobro vide, da im prikazujem slike svakodnevice. Hajdemo u neke druge svetove, sigurno će to ovu globalnu depresiju, koja je mnogo jača od pandemije, izlečiti. To je ono što me inspiriše.
Bolje da pričamo o budućnosti? Reč može da zvuči zastrašujuće … ali, ako možeš da izađeš iz dnevnog ugla gledanja, kako sada vidiš svoj život?
Jako je je teško izaći iz dnevnog ugla, izvući se iz školjke i sagledati život u kome živiš iz drugog rakursa. To je prilično teška disciplina. Kao Šaolin monasi koji meditiraju, izađu iz sebe da vide sebe. Ja vidim sebe i dalje kao onog dečka koji se rodio na Karaburmi i peo se po drveću, koji je pravio bubnjeve sa drugarom Pajom jer je to video na TV-u. Osećam i dalje da sam taj isti i trudim se da ga stalno osvežavam i da se podsećam na to. Ne bih voleo da budem neki drugi lik koji je zaboravio odakle je došao i zbog čega je počeo da se bavi ovim.
Plan mi je u budućnosti da, šta god budem radio, gde god bio, ostanem taj klinac koji je otišao prvi put u pozorište i zaljubio se u tu magiju i inficirao se bolešću za koju nema medicine. Ne mogu da stvorim antitela na glumu i na umetnost. Šta god me bude u životu zateklo (podrazumeva se da ne budem senilan😊) trudiću se da mi to bude nepromenljiva tačka primenljiva na ono kako ću ja gledati na stvari. Tako gledam sebe u ovom trenutku, ja sam večni optimista.
Kako ti se čini “književni“ jezik koji se upotrebljava u savremenom javnom govoru, u medijima? Šta misliš o novim terminima, agresivnosti u promenama jezika, novim akcentima, šetanju akcenata… ?
Naravno da uočavam promene u jeziku, njime se bavim i to mi je glavni alat kojim se služim. I sam imam različite načine govora. Imam ovaj kolokvijalni govor kojim sada govorim, kada sam najopušteniji, i onaj drugi malo “književniji“. Promene u jeziku su normalne, uvek su postojale, jezik se razvija kao vino. Trebalo bi da se spontano razvija, ali i lingvistika se ne bi smela zanemariti. U odnosu na jezike bivše Jugoslavije, prvenstveno mislim na srpski i hrvatski jezik, primećujem usiljenu potrebu da se jezici razlikuju. Iako mi se čini da je pojava intezivnija u hrvatskom jeziku, svi smišljaju nove reči, pomeraju se akcenti. Oni su se menjali kroz vreme, položaj je donekle i “proizvoljan“ jer je pitanje da li je akcent, usvojen pre dvadeset godina, tačan ili neki je drugi. Beogradski akcenat je recimo, prilično loš i iskvaren. Po meni, književno najtačnije govore ljudi sa podrinjskim akcentom, on ima te dužine. Na primer Gornji Milanovac dobro govori melodičnim jezikom i koji zvuči nekako monumentalno. Ti akcenti su meni dosta bliski i ja ih volim. Čast izuzecima, neki zaista strašno zvuče, ali ja sam glumac i moram da imam jedan dijalekt. Dinamika posla to donosi, bilo bi glupo da igramo ti i ja brata i sestru, ti iz Kruševca, a ja sam iz Podgorice i svako da priča drugačije, nemoguće je zbog konteksta drame. U životu je super da svi govore svojim dijalektom, onim u kome su rođeni.
U javnom govoru skoro i da ne znam šta je više pravilno, a šta je nepravilno. Moja profesorka dikcije Ljiljana Mrkić, govorila je da je “ovo pravilni akcent, ali na moju odgovornost kaži Australija ovako, ili televizija“ (ne mogu da dočaram), nekad para uši, navikli smo, ali se to sada izmenilo. Lingvisti imaju objašnjenje zašto je to tako, ili su strane reči ili akcenat u srpskom jeziku ne može da bude na prvom slogu. Jezik je zanimljiv kako se sam po sebi menja, kao neka reka, kao i priroda što evoluira tako se on menja i formira. “Novi“ beogradski akcenat je loš, iskvaren i kratak, ima postakcentske dužine, ali ja nekad njime govorim kad kolokvijalno govorim. Zanimljivo je zbog likova koje igram, mogu menjati i koristiti čak i taj akcenat koji tebe nervira😉. Za mene, koji nisam lingvist, jezik je sredstvo sporazumevanja. Ako razgovaraju ljudi iz Beograda, Zagreba i Podgorice na svojim jezicima, svi se razumeju bez simultanog prevođenja. Moram reći, govorimo isti jezik, ne znam kako da drugačije objasnim. Koliko god da se upinju da promene, ja ću uvek razumeti, kao kad sam prvi put čuo reč zrakoplov, jednostavno, neće uspeti.
Kolika je relevantnost tekstova savremenih dramaturga, tu mislim prvenstveno na domaće autore? Koje su to teme koje njih pogađaju i koliko su te teme možda samo trendovske?
Mislim da je to vezano za pojedince, iako postoje trendovi koji se uspostavljaju kao i u svim sferama, kad je nešto dobro, onda je dobro. Lakše je govoriti o prošlosti, ali kad pričamo o dobroj predstavi, tekstovima, piscima, mi pričamo o dobrim piscima, ne o lošim. Tako i sada, postoji gomila loših pisaca i postoji malo dobrih pisaca. Mi ćemo za 20 godina pričati samo o dobrim zato što vreme filtrira dobre pisce. Postoje genijalni savremeni autori, vrlo relevantni, vizionari, iz svih uglova sagledavaju ovo vreme i teme kojima se bave i vide stvari. Ne moramo nikog posebno da izdvojimo. Ono što vidim kao trend vremena je da neki autori pišu o stvarima koje ne poznaju, a pišu po uzoru na autore koji su genijalni, savremeni, i pokušavaju da budu ti autori. U svojim sobicama, za svojim laptopovima kucaju neke svoje komade, i to ne bude autentično, ne bude njihovo. A dobijali su i nagrade. I mi to treba da odigramo, pa na sceni to naravno osetiš. Nepogrešivo osetiš kad nešto nije autentično i kad nešto zvuči šuplje, kad je došlo samo iz želje da pratiš trend. Taj imitator nije dobar, o njemu se neće govoriti u budućnosti, može da ima deset nagrada na konkursima, neće vredeti zato što vreme filtrira stvari.
Konkretnije, predstava Testirano na ljudima, se desila pre pandemije i tom trenutku je možda zvučalo da je sve nabacano tek tako, ali tekst je ispao vizionarski. Tekst Maje Pelević se referiše na sve distopične svetove, na sterilne sredine u kojoj ljudi obitavaju, kao neki Haksli ili Orvel. Tema je sigurno trendovska, ali kao što kaže profesorka žanrova Vesna Jezerčić sa FDU, ne postoji ništa novo što ćemo smisliti, sve je već bilo, samo se kroz vreme menjalo i drugačije se zvalo, ali nije to obeshrabrujuće.
U predstavi Ateljea 212, Stvaranje čoveka u režiji Ivane Šijaković, a koja govori o migrantima, ti ležiš u nekom velikom najlonu, a ispod je natpis Happy Place!
Da, ja tu ležim 40 minuta u plastičnoj kesi, to je tako jednostavan prizor, ne moraš da kažeš ništa, eto čovek je u kesi na sceni i ispod piše Hapy Place, cela drama. Publika je mogla da dođe i da me vidi, kao neku instalaciju, ali bilo je to dosta teško. Eto i to je ispalo vizionarski, bio sam u kesi, a sad smo svi u jednoj kesi. Dobro se snalazim u kesi😊i dalje se zove Happy place.
Znam da te smara politika, ali misliš li da bi utvrđivanje politika koje uređuju naše živote, trebalo da nas više zanima?
Više puta sam govorio kako ne želim da se bavim politikom. Ne zanima me bavljenjem politikom u banalnom smislu reči, da budem političar, ja nemam ambicije da budem premijer ili gradonačelnik. Ne zato što je to loše, nego nemam takve ambicije. Bavljenje takvom delatnošću bi onog dečaka iz peska potpuno poništilo i zaboravio bih da se igram, a to je moj alat. Ne možeš da se igraš kad treba nešto tamo da potpišeš. Uhapsili bi me možda jer ne bi znao da nešto ne smem da potpišem. Ne znači da me politika ne zanima globalno, teško da možeš budeš van politike, ali moraš da imaš neki stav, u kom pravcu se krećeš. U principu, moja porodica I većina mojih prijatelja I ljudi čije mišljenje cenim su išli u nekom levom pravcu, u najpozitivnijem smislu.
Koji su to postulati kada kažeš “levo”? Mnogi koriste prevaziđeno “levo” ili “desno”, a sadržinski i ne poznaju te pojmove? Koji su to postulati u koje verujemo?
Naravno, verujem u pravedno društvo za sve, bez diskriminacije, u socijalnu državu, kvalitetno i pristupačno zdravstvo, dobro školovanje, recimo da na to mislim kad kažem “levo”. Nisam siguran da u današnjoj svetskoj politici postoji više tačna definicija desnog, levog ili centra. Ali to koji je moj lični program, kako ću funkcionisati u bilo kom sistemu… pa da me sutra zatvore u logor i dalje ću biti levo, da li me razumeš? Evo da izostavim reči kao što su jednakost i solidarnost i da nađem neke globalnije reči, kao što su ljubav i empatija.
Da li umetnici mogu da utiču na događanja u kulturi, onako proaktivno, sa terena? Sigurno imaš ideje kakve bi politike trebalo da se vode u kulturi?
To se već dešava, to se I radi, nekad uspešno nekad ne. Nikada nisam smatrao to politikom, prosto to je kao svakodnevica, delovanje na oblast kojom se baviš. Ne moraš biti u nekoj stranci da bi se bavio politkom, to je evolucija tvoje profesije, konstantno preispitivanje, nove ideje ili grupna ideja koja dođe kao reka koja dobija neki tok. Mnogo malih idejica stvore ideju.
Nemam ambiciju da budem ministar kulture, ali ja kao umetnik, svakako osećam potrebu da imam takve ideje, da se za nešto zalažem, da predlažem kako da stvari budu bolje. Funkcioner koji treba da obavlja funkciju, dobar političar, osluškivaće predloge i naći zajednički sadržalac da stvari pogura. Kao što je moj konkretan predlog da se karte prodaju u mesari.
Ansambl Ateljea 212 je prilično podmlađen i ta mladost koja se zadnjih godina slila u Atelje 212 je podmladila i stariju gardu, a atmosfera koja se razvila je zaista lekovita.To je jedna oaza entuzijastičnih ljudi koja želi da radi, da radi u grupi. Glumac, kad je sam je ništa, ko misli da sam nešto uradi je promašio temu. Radim sa ljudima sa kojim delim isto mišljenje.
„Proizvodnja hrane je revolucija!“ bio je tvoj zaključak posle tvoje uspešne faze tikvica i šargarepe… koliko je važna autonomija u doba kada nam se polako sužavaju opcije?
To da je prava revolucija proizvesti sam sebi hranu je proizašla iz situacije kada smo moja devojka Maja živeli na selu. Sve što smo bili posadili nam je već bilo uspelo i već mesecima to jedemo. Napunili smo korpu povrćem, pili smo kafu na terasi, baš su bili ti protesti, i gledajući u tu punu korpu Maja je izgovorila: “pa ovo je revolucija“. Ona ima autorsko pravo, ja razumem i slažem se sa tim. U ovom ludilu, imali smo sreću da smo mogli da odemo na selo, neko je sedeo u 20 kvadrata. Tada smo to gledali kao na poklonjeno slobodno vreme. Iako smo se u početku plašili vrlo brzo smo se prilagodili. Vratiću se na tvoje ranije pitanje, da li su naučene stvari sada banalne i da li su primenjive ili nisu, u mom slučaju su bile primenjive. To kako sam generalno gledao na stvari, kakvi su bili pogledi i zapažanja i stav kako ću da živim ili odluka kad ću da se smejem, taj stav je naučen još kad sam bio dete. To je sigurno pomoglo da se brzo naviknem na okolnosti i posmatram sve kao igricu na selu, da ne bih pao u dubiozu. Sadili smo voće i povrće, tri meseca nisam obukao patike, bio sam u papučama i u čizmama, promenio tri para pantalona i pet majica. Nisam bio u pekari, u restoranu, ufurao sam se u igricu, okrenuo na zabavu, to je skill, i ako nešto znam da posedujem to je da okrenem na igricu. Postali smo ljudi sa sela koji sebi prave hranu. Nije baš bio Mad Max, mogli smo da odemo u prodavnicu i kupimo paradajz, ali nama je to bio ceo naš svet. I nisam se zasitio i kad bih sve to mogao da imam paralelno i da zadržim svoj posao u pozorištu, to bi bilo idealno. Planiram da takav život u budućnosti gradim. Sigurno smo dosta naučili, ljudi uvek nešto nauče. Kao ove jake generacije, koja sada imaju recimo 87 godina i više, zbilja ozbiljne generacije. Preživeli su pakao vremena, planetarno ludilo, letele su glave, glad, sve to me je podstaklo i alarmiralo da moram tako da organizujem život. Tako se vraćam na tvoje pitanje o autonomiji, te hvala Maji Kalafatić, mojoj devojci, koja je izgovorila da je pravljenje hrane „revolucija“. Sada se vidi koliko je ta autonomija bitna, nikad nisam na taj način razmišljao kao sada, kada sam to živeo.
Ti si probao i shvatio, možeš da se vratiš na selo, da živiš paralelno. Ljudi ostaju bez posla, poslovi se automatizuju, uvode se kategorije sigurnog dohotka, nadnacionalni pasoši, crtaju se naše nove lične granice. Dolazi transhumani svet koji mi ne poznajemo. Da li misliš da ljudi primećuju dubinu potresa?
Mislim da ne primećuju, tako im je lakše. Instinkt za preživljavanje, samo da dočekaju sutra jer stvari ne gledaju očima kojima ti posmatraš. Nisi ti pesimista ako to uočavaš, važno je kako ćeš se snaći u tim okolnostima. Ja to isto vidim što i ti, ali da opravdam svoju tezu da sam optimista, na to ću gledati kao igricu, jer nemam drugu opciju. Imam jedan život za koji sam siguran da je jedan, mada neke religije i tumačenja govore da postoji neki drugi životi koje niko nikad nije dokazao. Da znamo da ćemo imati još neke živote, mogli bi da se malo opustimo, a pošto ne znamo sa sigurnošću, šta da radimo u ovom svetu? Ja imam 32 godine i neću da čekam ništa, trudiću se da vozim slalom koliko je moguće. Ne treba mi ni četkica za zube u rezervi, samo da imam semenje.
Zanimljivo mi je bilo kad su ljudi kupovali onoliki toalet papir, to je ludilo za koje ja nemam objašnjenje. Psiholozi bi morali da objasne zašto (BKG: „spašavanje ljudskog dostojanstva“)? Bravo, e to je moguće pshiloško objašnjenje – spašavanje ljudskog dostojanstva.
Kako se boriti? Kapitalizam je došao u svoju poznu fazu, sve se zasitilo i mislim da će se nešto novo uspostaviti. Ljudi se ne informišu, ne da ne čitaju prave stvari nego ne čitaju uopšte. Mala količina ljudi se informiše na pravim sajtovima, većina ne želi.
Živimo u terabajtima informacija koje mozak mora da procesuira. Kako vidiš ljudsku reakciju na taj totalni overload?
Protok informacija je danas najbrži u istoriji čovečanstva. Od pojave točka do nekog sledećg izuma za prenos informacije, ubrzavalo se kretanje, sve do interneta. Toliko se ubrzalo da evolucija čoveka ide mnogo sporije od evolucije tehnologije. Ljudi su sada pretrčani, nisu ni u istoj disciplini sa tehnologijom i to pravi neku novu vrstu pshološkog oboljenja. Svuda primaš informacije, u kolima, dok hodaš ulicom, hiljade svetlećih bilborda, zvukovi u prostoriji, van prostorije, tržni centar, smartfon, sat koji govori šta ti meri, pišti sa svih strana i daje informacije i to sve je brže nego što je čovek. Mislim da odatle i dolazi kolektivna histerija, brže je nego što ljudi mogu da podnesu psihički. Zato ljudi ne mogu više da procesuiraju, da vide informaciju, da je fokusiraju u gomili. Mislim da to nije neki plan nego da se otelo kontroli. Internet jeste savršen izum, drago mi je da sam savremenik interneta, ali ovo je jedna kakofonija, dis-simfonija, vrlo dramatična. Ljudi ne znaju da se doziraju, ja se trudim da nemam telefon u ruci 24 sata.
Mislim da sam izabrao divan posao, dosta reaktivan i kroz njega usporavam vreme. Ljudima koji dođu u pozorište, napravim da vreme postane neko drugo vreme, ugasi se svetlo i počinje neko novo vreme. To je vrsta misije koju imam, da ljudima usporavam vreme. Gledam iz pozicije glumca, ja se stalno igram, pare nisu nešto što me pokreće, a uspevam da ipak živim od svog posla.
Osećaš li nervozne i isključive reakcije ljudi kad ih pitaš šta misle kakav sad život žive, imaju li više ljudska prava, još gore gde je ta “vladavina prava…”?
Ja mislim da je to stvar egzistencije. Plivam i počinjem da tonem i da se gušim, samo hoću da preživim i ne mogu ni o čemu drugo da razmišljam sem da se uhvatim za neko drvo. Zato sam i rekao da nam je potreban „beli talas“, nešto da leči dušu, ljudi moraju da se relaksiraju. Nikad ni jedna ideja, nijedna dobra uloga ništa dobro nije izašlo iz histerije. A ovo jeste histerija, u njoj ljudi nemaju repere. Kompjuter, kad mu uđe virus, prelazi u safe mode samo da bi sistem preživeo, da nastavi da se kreće. Ljudi moraju da se prvo spuste da bi mogli nešto da stvore, ili kao da mora da se sve uruši da bi se ponovo izgradilo. To bi bio razlog što ljudi ne mogu da govore o tim životnim pitanjima. Neki moji prijatelji, kolege, takođe ne mogu… to je kao gledanje rijaliti programa. Koliko obrazovanih i pametnih ljudi stoje zakucani ispred televizora i gledaju anti programe jer nisu sposobni ništa drugo da gledaju. To je plafon za safe mode, ne mogu da se bave drugom temom, nemaju više emotivnih kapaciteta da se bave bilo kojim problemom. To odgovora bilo kojoj vrsti kontrole, imaš stondiranu masu koja nema vremena i ne može da razmišlja. Kad si gladan ili žedan ili kad ti se drma tlo ne razmišljaš o nečemu drugom. Sve dok se ne pojavi neka ideja koja je toliko dobra, drugačija, progresivna ili savremena, i koja postane neko zeleno svetlo, svetlo na kraju tunela i kad svi kažu hajdemo.
Kaži nam onoliko koliko želiš o zajedničkim projektima koje planiraš sa svojojm devojkom Majom?
Ja sam se rodio u Jugoslaviji koja se ubrzo raspala, ali moja devojka, Maja Kalafatić, je iz Ljubljane. Od Vardara pa do Triglava u mom slučaju i dalje postoji. Maja je savremena plesačica i savremeni umetnik iz Ljubljane. Imamo u planu dosta zajedničkih projekata, maštamo i razmišljamo kako bi, u metaforičnom smislu, mogli da kroz umetnost srušimo i razbijemo bizarne granice, stvorene unutar bivše zemlje. Ne bih nešto konkretnije, voleo bih da o tome zajedno govorimo u nekom drugom intervjuu. Nikad nisam pratio trend da privatni život delim sa novinarima ili slikam editorijale… kao ja i Maja u parku, slikaju nas u nekim kliše zaljubljenim pozama ili dođu u naš dom. To je besmisleno, to je ipak nešto naše. Maja je umetnica i bavi se izvođačkom praksom koja se zove savremeni ples i performans. Jezdimo zajedno bivšim republikama, čak i u vreme pandemije uspeli smo da proputujemo bivšu zemlju. Jako smo slični u tom pogledu na stvari.
Da sad sve povežemo, od dečaka sa početka razgovora do mladog, ali zrelog glumca danas. Šta je to što te toliko snažno vuče u dečije pozorište?
Dečije pozorište je pozorište zbog kojeg se bavim glumom. Moj prvi odlazak je bio u pozorištance Puž i tu sam se zaljubio u pozorišnu umetnost. Rad u Čiča Mičinom pozorištu je nešto izvanredno, dragoceno i ima neopisivu vrednost za mene kao umetnika. Bavljenje dečijim pozorištem značajno je i odgovorno, jer se tamo stvara pozorišna publika. Deca će se navući se na živu magiju scene, to je to što mašina nikad neće moći, to je ekskluziva, džoker. Ljudi koji nisu išli u pozorište verovatno nikad neće ni ići. Da nestane interneta, struje, da sve ode do đavola, uvek ću moći da upalim vatru i oko nje okupim ljude i igram predstavu. To ne zavisi od tehnologije. Pozorište nije samo zgrada, to je čin između publike i izvođača. U dečijem pozorištu to vidiš zato što je publika neiskvarena i iskrena, politički je nekorektna, nema socijalne stege, nema izgrađene stavove, isfolirane. Ako je nešto dosadno oni to pokažu, ako im se sviđa oni se oduševe. Ne postoji bolji dan nego kad ti počne sa dečijom predstavom. Može da bude deset pandemija u isto vreme, ali kad dan tako počne, sa tom prirodnom energijom, ne postoji reč na srpskom jeziku kojom mogu to da objasnim. Privilegija je raditi u dečijem pozorištu, pogotovo biti u trupi Čiča Mičinog pozorišta koje postoji već dugi niz godina. Često se tu osećam mnogo bliže pozorištu. O tom pozorištu znam sve, nisam samo glumac, tamo sam i autor i dekorater i scenograf i sve što treba. Nemamo baš puno sredstava, ali stvaramo magiju i gradimo svoju publiku. Već imamo svoje fanove koji su krenuli u gimnaziju, a dolazili su na naše predstave. Mislim da možemo ceo intervju da posvetimo pozorištu za decu, to je velika tema. Moj kolega sa klase Mata, Mateja Popović, piše izvanredne komade za decu, stvara magične reči, obogaćuje srpski jezik, ali ne iz razloga da bi se razlikovao nego da ga oplemeni.
Koja ti je omiljena Matina reč?
Ima ih mnogo, ali recimo ”neveronotno“, reč iz predstave Magična Lira i znači da je nešto neverovatno, ali pošto je tema muzika, onda je “neveronotno“. U jednoj predstavi, za nekog kompjuteraša koji kad dobije nešto novo, Mata je napisao: „kako mi sudbina svakoga dana instalira sreću, program mog života“. Čarobno je i divno raditi sa njim i celom trupom, to je predstava koja se dešava iza predstave. Trebalo bi snimiti dokumentarni film, to bio ozbiljan dokument vremena u kome živimo, kako stvaramo i koliko nam je teško. Možda jednog dana, za nekih 20 godina budemo imali neku svoju salu, neko svoje pozorište.
Trenutno, igram u novoj predstavi Klik i Klakkoja se bavi ekologijom. To smo u koroni uspeli da napravimo, i smislili smo mnogo novih reči. Ali ne možemo da je igramo.
To je svet buba, dešava se u Bubogradu koji se ruši, dok bube pokušavaju da nađu način kako da se spoje, da spoje sve svoje antenice i da se povežu na veliku antenu, da kažu ljudima da su u problemu i da mora da se nađe zajednički jezik. Borba buba da prežive je ozbiljna priča, bavi se ekologijom na jedan zabavan način. Sve stane u jedan TV format na televiziji TV Zuns gde Antonije Bubac, jedan korumpirani novinar pokušava da ubedi javno mnjenje da „apokraklipsa“ (kraci buba i bubića su u problemu) nije istina. Međutim, novinarka, pčelica Kli odlazi na lice mesta, na ivicu apokraklipse gde sreće mrava vojnika Klaka, zaduženog za čuvanje javnog reda i mira koji odustaje od svog posla i odlazi sa pčelom da sazna istinu. Da li je taj bubonačelnik zaista dobar ili je u dogovoru za velikim dvonogim džinovima? Ja igram bubašvabu koja živi na đubretu. Imam plan da, kad veliki zagađivači ljudi sve sruše, napravimo novi Bubograd na ruševinama trenutnog Bubograda. Gradnja će se izvršiti u tri faze od stvari koje će nam, bez naknade, obezbediti veliki zagađivači ljudi, dakle kompletna reciklaža neiskorišćene reciklaže. On u novom Bubogradu nudi luksuz, djakuzi, „niko ti nad glavom ne zuji, ne puzi, buba čistač sve čisti i glanca jer bićete jača karika prehambenog lanca. Dobićete po tri limenke u najzumzumbastičnijem delu grada… dobar pogled, terasa, veliki asortiman uživanja“. To nudi bubašvaba, to nudi bubonačelnik, a da li će pčelica Kli uspeti da raskrinka istinu i dođe do nje, to ćete morati da gledate. Tema celog Matinog komada Kli i Klak je hipoteza da ako mnogo malih buba, na mnogo malih mesta učini mnogo malih stvari, to može promeniti svet.
