Dvadeset pet dana na putu od Tajlanda preko Kambodže i Vijetnama bili su dovoljni za utiske o prelepoj prirodi, čudnim navikama i surovoj stvarnosti. Život u Kambodži protrese i najtvrdokornije
Fotografije: Karmen Jovanović Kajdaći i Zoran Simić
Kada Karmen Jovanović Kajdaći priča o svojim putovanjima, očekujte da ćete čuti nešto sasvim posebno. Prvo zbog toga što je ona avanturistkinja u duši, ne robuje predrasudama i komoditetu, što je potvrdila u svojim dosadašnjim pričama o off road putu na Island i Maroko ili osvajanju Himalaja, Anda, Tibeta… Ovoga puta krenula je na istok, sa ekipom planinara provela je 25 dana – Kambodža ju je fascinirala prelepom prirodom, ali i teškim životom; Vijetnam je osvojio ljubaznošću ljudi i veoma ukusnom hranom; a Tajland ostao u sećanju zahvaljujući divnim plažama, ali će ga pamtiti i po ukusu pečenih skakavaca, škorpija i svilenih buba…
Kako je izgledao plan puta i koji je bio motiv za izbor ovih destinacija?
Na ovom putovanju obišli smo tri zemlje. Prvo Tajland, gde smo prvih nekoliko dana proveli u Bangkoku, a odatle smo otišli na ostrvo Koh Čang. Zatim smo se uputili ka Kambodži, a nakon toga u Vijetnam. U mom okruženju bilo je nekoliko osoba koje su već posetile Tajland, tako da sam imala neku sliku kako bi tamo trebalo da izgleda.
Nasuprot tome, sve što sam znala o Vijetnamu i Kambodži svodilo se na osnovna znanja iz geografija i utiske iz filmova. Vijetnam me privlačio zbog zanimljive istorije malog naroda koji se sukobljavao sa velikim silama, a Kambodža mi je izgledala kao odličan izbor doživljaja realnog načina života u zemljama tog regiona.
Da li je ovoga puta bilo nekih specijalnih priprema za putovanje?
Za razliku od ostalih mojih putovanja, za ovo mogu reći da je bilo skoro skroz turističko . Pripreme su se svele na osnovne informacije o vremenu, valuti i neophodnim pravilima ponašanja u tim kulturama .
Koji su tvoji prvi utisci o Kambodži?
Sa ostrva Koh Čang na Tajlandu, turističkim autobusom krećemo ka Kambodži. Agencije ne voze direktno za Siam Rep, već samo do granice. Tamo nas čeka autobus agencije iz Kambodže sa kojom imaju dogovor. Dakle, granicu prelazimo pešice. Ranac na leđima, torbe šklopoću za nama i polako u koloni, nekim čudnim, musavim prolazima idemo ka tajlandskoj carini. Puno je ljudi, upozoreni smo u više navrata da pazimo svoje stvari i da jako vodimo računa o pasošima i parama. Svi smo bili malo ćutljivi i pomalo smo strepili kako će sve proći. Prolazimo carinu i zajedno sa gomilom ljudi krećemo ka kambodžanskoj carini. U međuzoni vrvi od ljudi, prolazimo pored tezgi sa cigarama, nekim slatkišima …. sve liči na pijacu, a ne na granični prelaz (posle sam skontala da je to njihova verzija free shopa ) . U nekoj malenoj zgradici , veličine prosečne dnevne sobe, tri musava šaltera sa carinicima koje jedva vidimo kroz prljava stakla oblepljena nekim papirima. Još uvek nisam sigurna da li su bili neki slučajno iscepani papiri ili važna obaveštenja. To je naš prvi susret sa Kambodžom .
Sve vreme sam imala utisak da mi čitava atmosfera nije nepoznata, a onda sam se setila filmova Indijana Džons i potrage za zelenim dijamantom i shvatila odakle mi asocijacije . Tajland je jedna od najrazvijenijih zemalja u regionu, a Kambodža, njena suprotnost. I to se odmah vidi. Autobus kao da je ispao iz vremeplova . Jak miris prašine, nešto mu opasno tandrče kod zadnjih točkova, ukrašen je sintetičkim zavesicama živopisnih boja, kotrlja se po rondavom putu. Kroz prozor gledamo polja pirinča , prolazimo kroz mala, čudna, sirota sela prepuna prašnjavih ljudi.
Šta te je najviše fasciniralo?
U Kambodži smo posetili Siam Rep i Pnom Pen. Siam Rep je zapravo do skoro bio nezanimljivi gradić koji se u poslednjih nekoliko godina naglo razvio zahvaljujući atraktivnom Angkor Vatu. Sada je to mesto sa velikim brojem modernih hotela, restorana , kafića, dobro snabdevenih prodavnica. Zapravo bili smo iznenađeni koliko je moderan za njihove uslove i naša očekivanja. Angkor Vat nas je ostavio bez daha i sasvim je zasluženo dobio titulu jednog od sedam svetskih čuda.Tri dana smo proveli u njemu i obišli tek mali deo toga. Poseta selu na vodi, okolnim selima i manastiru gde smo imali privilegiju da popričamo sa monasima, približila nam je sliku o lošim uslovima života i siromaštvu u toj zemlji.
Phnom Pen, glavni grad Kambodže, potvrdio nam je sve ono što smo do tada doživeli – grad je prljav,pun raznih teških mirisa i neretko smradova koji se šire na sve strane, a pacovi po ćoškovima toliko su normalna pojava, da na njih domaće stanovništvo ni ne obraća pažnju. Bilo je jako zanimljivo osetiti tu zemlju, njenu prelepu prirodu i s druge strane težak život ljudi. Možda bih volela da se tamo vratim ponovo kako bih obišla neko od ostrva i gradiće uz more, ali sigurna sam da i pored činjenice da je sve jeko jeftino, ne bih poželela da živim tamo. To zapravo važi i za Vijetnam i Tajland. Ukoliko izuzmem sve neobičnosti ovih zemalja, presudni faktor moje odluke da ne razmišljam o životu tamo jeste klima, suviše je vruće za moj ukus, čak i u ovom periodu godine, kada je zapravo najprijatnije.
Bube su mi bile bljutave, dominirao je ukus malo užeglog ulja na kojima su pečene, ali su zato crvići i krokodil bili prijatno iznenađenje
Hrana je za naše navike najčudnija. Šta si sve ”strašno” probala, a ima li nešto što si ipak odbila?
Hrana liči na kinesku kuhinju. Karakteriše je kratka termička obrada , puno pirinča, povrća i malo mesa. Varijacije u ove tri zemlje su minimalne i uglavnom su jela različita samo po začinima. Na Tajlandu je nemoguć pojam ,,malo ljuto“, jelo je bilo ili skroz bez čilija ili je bilo toliko ljuto do granice nejestivosti. Sve tri zemlje imaju more, pa su morski plodovi veoma zastupljeni u ishrani. Nalazila sam male račiće u pasti, salati …. U svakom od ovih gradova turisti su uglavnom skoncentrisani u jednom delu grada, tako da u toj zoni restorani imaju i menije na engleskom, a hrana je prepoznatljiva ljudima sa zapada. Nama je bilo zanimljivo da izađemo iz tih zona i jedemo sa lokalcima. Bezbroj nekih improvizovanih restorančića i roštilja na motorićima na kojima se peče sve i svašta. Probali smo: skakavce, škorpije, svilene bube, neke bube čije ime i prezime i ne znam, crviće, manje i veće, meso krokodila, patke i naravno piletinu i svinjetinu kako bismo ukus uporedili sa našom hranom. Bube su mi bile bljutave, dominirao je ukus malo užeglog ulja na kojima su pečene, ali su zato crvići i krokodil bili prijatno iznenađenje. Supice koje prave u najmanju ruku liče na horor film, ali su zapravo jako ukusne i izuzetno prijaju. Pauke i stonoge nisam mogla da probam, to ću možda neki drugi put .
Šta bi rekla o ljudima? Kako žive i koliko smo mi njima čudni?
Ne znam šta da ti kažem o ljudima. Fizički različiti, žuti, niski, različitih religija, žive u drugačijem političkom poretku, a opet skroz isti kao i mi. Muškarci pokušavaju da zarade neki novac i da obezbede porodici makar minimalne uslove za život, a žene razmišljaju šta će taj dan da kuvaju za ručak, o tome da li su deca uradila domaći, hoće li biti kiše da li da rašire veš napolje ili negde unutra. Pnom Pen je prestonica Kambodže i nalazi se na ušću dve reke uz koje je lepo uređeno šetaliste, korzo. Tu je bilo zanimljivo posmatrati ljude .
U toku dana smenjuju se grupe onih koji nešto vežbaju. Tu je instruktor aerobika koji je doneo veliki tranzistor, pustio ritmičnu muziku, dok dvadesetak ženica prate njegove pokrete. Tik do njih vežba učitelj mačevanja sa svojim đacima. Duž celog šetališta porodice ručaju, većeraju na malim tepisima koje su doneli od kuće i raširili po zemlji. Tu je kompletan obrok, svu hranu su spakovali u kesice i izručili u tanjiriće . Kroz masu ljudi šetaju prodavci svega i svačega, voća, balona za decu, cigara… Negde pred kraj šetališta u nizu sa malim razmakom postavljeni mali stolovi, dve niske stolice, jedna nasuprot druge. S jedne strane sede bakice, ženice sa špilom karata, a sa druge, da ih nazovem klijenti, koji su došli da vide kakva ih sudbina čeka. Vrlo ozbiljne, one otvaraju karte i nešto pričaju, a jedna od njih gleda u dlan. Kako niko nije znao engleski, mi našu sudbinu ne saznadosmo. I ovde kao i druge dve zemlje, mi posmatramo njih, a oni nas, i to sa jednakom radoznalošću.
Posebno im privlači pažnju moj saputnik. Na ovo putovanje krenula sam sa svojim sinom Denisom . On je dvadesetjednogodišnji dvometraš koji je bio jako interesantan lokalcima. Gde god se pojavio izazivao je veliku pažnju, sa vrlo glasnim komentarima upućenim njegovoj visini i na kraju obaveznom molbom da se slikaju sa njim. Usput pitanja, odakle smo, da li su svi tako visoki u toj našoj zemlji i slično .
Koliko se urbane sredine razlikuju od onih na koje smo naviknuti?
U odnosu na gradove na koje smo navikli ovi se razlikuju po gomili motora koji preplavljuju ulice. Neki članovi naše grupe imali su ozbiljnih problema sa prelaženjem ulice. Zatim neobični su ulični prodavci koji prodaju svakakve sitnice i to na čudne načine – neki su napravili malene tezgice koje su zakačili oko vrata, drugi adaptirali svoje motoriće u pokretne piljarnice, roštilje, taksije. Ponekad smo u prolazu videli ljude koji spavaju na svojim motorima, na klupama, ulici, svuda gde se zateknu u trenutku kada im kapci otežaju . I sve vreme su se oko nas širili neobični mirisi, nekada jaki začini a najčešće neprijatni zadasi smeća kojeg svuda ima … Iako smo putovali u periodu kada je na tom kraju sveta najhladnije, konstantno smo bili mokri. Velika vlaga i vrućina, čak i za naše pojmove, učinile su ovo putovanje poprilično napornim.
Koji suvenir si ponela za sećanja?
Suveniri koje nosim sa putovanja su uglavnom skromni, simbolični. Iz Vijetnama sam ponela kačket sa petokrakom, iz Kambodže guštera koji se kači na zid ( tamo smo ih puno viđali ) a sa Tajlanda gomilu začina…
Da li postoje neka opasna mesta? Koliko si se osećala sigurno. Poznata si po tome da voliš da sama kreneš u svoja istraživanja. Jesi li to i ovde praktikovala?
Na ovo putovanje nisam išla sama kao obično, tako da ovaj put nisam skitala sama već u Denisovom društvu. Svakako da smo malo istraživali, ali u svakom trenutku vodili računa kad i gde. Zanimljivo je videti kako izgleda ulica hrane u Bankoku ,ali namenjena lokalcima. Interesantno je svratiti u pagodu u Kambodži koju ne posećuju turisti i pričati sa monasima ( našli smo jednog koji zna engleski ), ujutro otići na pijacu, gurati se sa lokalcima dok paziš da ne ugaziš u neko smeće i ne sudariš se sa pacovima. Bili smo jako oprezni sa ličnim stvarima, nismo se zavlačili po pustim uličicama i noću smo izbegavali da šetamo sami.
Gradovi živi, pretrpani motorima,mirisima, pitomim i ponosnim ljudima
Ukratko tvoj doživljaj Vijetnama i paralela sa Tajlandom
Vijetnam mi se dopao. Poseta muzeju rata, Ku-či tunelima, komunikacija sa lokalnim stanovništvom približila mi je sliku o njihovoj istoriji. Priroda je prelepa. Krstarili smo deltom Mekonga, obišli zaliv Halong Bay… Gradovi živi, pretrpani motorima, mirisima, pitomim i ponosnim ljudima. Poseta ovoj zemlji učinila me je bogatijom za još jedno posebno iskustvo.
Tajland je, kao što rekoh, jedna od najrazvijenijih zemalja u regionu. Turistički su doživeli maksimum i ova zemlja je idealna za odmor. Obavezno treba obići Bangkok, a onda pobeći na neko od prelepih ostrva i uživati u moru i plaži. Ne zaboravite laganu gardarobu, kabanicu, i obavezno neko sredstvo protiv komaraca. Kada je zimski period kod nas, najbolje je vreme za obilazak ovog kraja sveta, mada vreme zna da bude varljivo i uvek može i tamo da iznenadi. Ukoliko razmišljate o poseti ovog kraja sveta, ne zaboravite -Tajland je za odmaranje, a avanturisti put Vijetnama i Kambodže.
