Kako izgleda kada Andima prošetaju visoki beli ljudi, kakav je osećaj kada na Himalajima na preko pet hiljada metara ne možeš da udahneš, kako je voziti se asfaltom po najpoznatijoj svetoj planini Kajlaš, i da li je to čudo kada ti se neočekivano sa Tibeta vrati dedin poklon

 

 

Fotografije: Zoran Simić

Karmen Jovanović Kajdaći

Pixabay

 

Planine, naročito one svete, vekovima privlače ljude sa željom da dospeju do najvećih visina, da se vinu do oblaka i dožive ono što je moguće samo hrabrima i izabranima. Ovakav put ustvari je izazov sa samim sobom i svim onim što čovek nosi u sebi. Kada tokom života uspete da se popnete na samo jednu od njih, smatra se neverovatnim uspehom. A zamislite kada uspete da se popnete na sve pomenute, a ne bavite se ozbiljno planinarenjem, spiritualan svet vam nije opsesija, ali volite prirodu i ljude. Karmen Jovanović Kajdaći prošetala je vrhovima Anda, provozala se putevima Kajlaša, spavala na liticama Mont Everesta, i kako kaže, najviše uživala u susretima sa ljudima. Prenela mi je deo neverovatne atmosfere i neke čudnovate događaje koji se dešavaju (da li ) slučajno kada se lično nađete na mestima gde stižu privilegovani, u svakom smislu.

 

 

Obično kada se pomene odlazak na ova mesta ljudi misle da je duhovnost osnovni motiv putovanja. Da li je to bio tvoj poriv ?

Želja da vidim Maču Pikču oduvek je postojala i ja sam morala tamo da odem i da ga vidim, kao što sam morala da doživim i piramide… isto je bilo i sa Tibetom, a tek kasnije sam nešto više čitala o monasima sa Tibeta, njihovoj filozofiji života. Isto tako i o Inkama, Majama, Astecima. Kada mi je otac bio bolestan, odlazila sam kod njega u bolnicu posle škole . On je tada puno čitao i tada prvi put dolazi do podataka o tim drevnim civilizacijama. Posebno su ga impresionirali Egipćani i ništa mu nije bilo jasno o tome kako su ustvari napravljene piramide. Tada je rekao da kada izađe iz bolnice, želi da nas dvoje odemo da vidimo uživo piramide. To je vreme kada nije bilo interneta, tako da smo jedino mogli da vidimo nekoliko fotografija piramida iz knjige i to je bio dovoljan motiv, da želimo da osetimo tragove Inka, upoznamo Tibet i Tibetance.

 

Tata nikada nije izašao iz bolnice, a meni je bila duboko utisnuta ta želja, poput one da moram da vidim Zid plača. Prva važna stvar bila je da dođem do novca, a zatim me je put naveo i do Dragana Pavlovića, čoveka koji već godinama vodi ove ture i koji je na izvestan način iz sveta duhovnosti. Njegov svaki dan kreće meditacijom, i on je osoba koja to poštuje, praktikuje i veruje. Tako sam ja sa njima učila o kulturi ovih mesta, energiji, a prave stvari ti se dese onda kada si tamo.

Recimo, legnem da se odmorim na gomilici drva na Maču Pikču, posle celodnevnog pešačenja na usponu od četiri hiljade i šesto metara, i dobijem neverovatnu senzaciju kao da sam deo svemira. To je neverovatan osećaj koji je jako teško opisati.  Onda nastavim da hodam uz reku i ne slutim da se iza treće krivine nalazi Maču Pikču, samo osetim da mi se podižu ruke same od sebe i razmiču od tela. Ja u šoku, pitam: “Dragane šta je ovo?”. On crče od smeha uz komentar:” To je ta posebna energija”. Ja nisam neko ko je upućen u ove teme, nisam ni osoba koja zagovara ove stvari, ali volim da saznajem i otkrivam vezu između sveta nauke i duhovnosti. Lepo mi je kada slušam priče o tome, poput bajki.

Da li se informišeš pre odlaska na takve i slične daleke destinacije?

Ne, nikako. Nikada ništa ne čitam i ne tražim fotografije, ja želim da odem tamo i sve doživim svojim sopstvenim očima bez uticaja nekih tuđih impresija.

Koji su bili tvoji prvi lični utisci o Andima?

Prva asocijacija je kondor, ali pazi sada ovako. Andi… Himalaji … planine, onakve kakve ih gledaš. One su meni veličanstvene i fantastične. Brdo- kamen na Andima, ili brdo- kamen na Tibetu. Samo si na drugačijem kraju sveta, geografski se razlikuju, po vegetaciji, ali ako mene pitate, razliku čine ljudi i priroda. Kao što sam pomenula, prvi put sam kondora videla na Andima i to je za mene simbol te planine. Himalaji imaju taj mučeni Mont Everest i svetu planinu Kajlaš.

 

Tebi su na svakom putovanju važni ljudi i uvek imaš neku interesantnu priču. Ovoga puta odlazak na Tibet imao je i posebnu simboliku.

Postoji voz koji vozi za Lasu i koji  kreće iz Šangaja i on je specifičan i originalan. Mislim da je jedninstven na našoj planeti jer je hermetični zatvoren, poput aviona i zabranjeno je u njega unositi oštre predmete poput noževa, makaza, sečiva. S tom razlikom što sve stvari moraš da uneseš u kupe. Kada smo kretali iz Pekinga niko nas nije ni pitao za sadržaj ruksaka koji nosiš sa sobom. Na ovakvim putovanjima uobičajeno je da svako od nas uvek sa sobom nosi makar jedan nožić, u krajnjem slučaju da iseče jabuku. Kada smo krenuli iz Lase za Šangaj, prolazi se kontrola kroz skener i oduzmu nam svima noževe oštrice duže od pet santimetara. Među njima je bio i moj, veoma dragocen jer je bila uspomena od pokojnog dede. Ja sam se jako rastužila, molila sam ih da imaju razumevanja, ali nisu reagovali. Mene nisu razumeli, ali se uključio vodič s kojim sam se družila prethodnih dana, kao jedini pušač u grupi, koji nas je dopratio do voza i on je uspeo da ih ubedi da mu vrate nož uz obećanje da će mi ga jednog dana vratiti. Zvučalo je gotovo nemoguće. Godinu dana kasnije, slučajno upoznam čoveka koji se spremao da krene na Tibet, na Kajlaš, sreli smo se kako bih mu prenela neka svoja iskustva. Priča ide tako da kada se našao na Tibetu, pomenuti vodič je čuo za njega i došao da ga pita da možda ne zna neku Karmen iz Srbije!? Koja je to slučajnost, da baš njega sretne i preda mu nož sa molbom da mi ga donese.

Da li misliš da je to slučajnost?

Jeste, valjda, ne znam. Ko će ga znati. Mene je to tako raznežilo, progutala sam knedlu, sada razmišljam da mu pošaljem neki lep poklon iz Srbije, recimo knjigu o Srbiji, samo ne sme da bude teška. Kada ideš na takva putovanja meri se svaki gram.

 

Kako izgleda organizacija jednog takvog puta? Kako si ti to radila?

Ja sama ništa nisam radila, jer smo imali vodiča koji nas je uputio u sve to. Ali da biste otišli konkretno na Tibet, potrebna vam je viza. Dobra stvar jeste da je ukinuta viza za Kinu, ali uslovi da je dobijete od Kineza da biste kročili na Tibet jako su rigorozni. Takođe, po Tibetu ne možeš da se krećeš samostalno, isključivo to možeš da radiš sa agencijom koja prilaže detaljne planove obilaska, mesta gde će se spavati, satnice posete manastira, jer u svakom trenutku mora da se zna gde je grupa.

Pošto obožavam off road vožnju, raspitivala sam se kakva je mogućnost odlaska na Tibet sopstvenim kolima. Da bi to uradio, osim vize, potrebno je deponovati u banku novac u vrednosti automobila. Takođe, kada stignete na kinesku granicu morate da platite osiguranje i privremenu registraciju i pri tom dobijete vodiča koji će sve vreme puta sedeti sa vama u kolima, uz detaljan plan puta koji mora da se priloži.

Zašto je to tako?

Sigurno su u pitanju politički razlozi. Iskreno nisam se nešto više udubljivala u to , jer politika generalno u meni izaziva bes. Kontrole su tamo česte i nekada detaljne, na putu postoje punktovi, na otprilike svakih devedeset kilometara i uglavnom sve zaustavljaju. Zavisi kako će to izgledati. Pre nekoliko godina u jednoj našoj grupi našla su se i dva novinara koja nisu prijavila svoj status,Tibetanci su to otkrili, kao i činjenicu da to nigde nije navedeno , deportovani su momentalno i dobili su zabranu ulaska na Tibet. Informacije su oprečne, neko kaže na pet godina, a neko da je zabrana uvedena zauvek. Ono što je sigurno, osim osobi koji je zabranjen ulazak na Tibet, zabrana važi i za sve njegove bliske rođake, praktično za celo prvo koleno.

A ostala pravila?

Nije dozvoljeno slikati većinu manastira, spolja da, ali malo je onih gde se to može raditi unutra. Zabranjeno je fotografisati se sa obeležjima bilo koje druge zemlje, pre svega to se odnosi na zastavu. Toliko su rigorozni da su oduzimali zastave planinarskih društava. Jednom našem saputniku fotografu, u jednom trenutku, u manastiru gde je slikao, monah je oduzeo kameru, jedva je vodič uspeo da izmoli da mu je vrate, ali su zadržali memorijsku karticu. Vrlo su dosledni u svemu i upozoreni smo da dok smo tamo ne razgovaramo o politici. Nikada ne znate ko sedi za susednim stolom u restoranu.

 

 

Pomenila si restoran, gde ste se hranili?

Hranili smo se po restoranima, uglavnom je zastupljena kineska tradicionalna hrana, a cene su pristupačne. Na Tibetu su jela manje pikantna, približnija su našem ukusu. U većim mestima hrana je prilagođena evropskom ukusu. Ipak, kada imam priliku volim da odem na tipična mesta gde ne svraćaju turisti. Recimo u Kini, šetala sam sa svojom prijateljicom koja je svojm pojavom već bila atrakcija jer je plavuša. Toliko je mamila pažnju da kada smo seli u restoran okupili bi se oko nas i direktno nas posmatrali sa smeškom. Kako taj restoran nije bilo prilagođen turistima, meni je bio samo sa kineskim slovima. Za nas je to bilo kao da smo uzeli prazan papir. Konobarica je šetala prstom po nazivima jela i pokušavala onomatopejom da nam približi sastav jela- meee, grok-grok i na kraju mijao. Posle šoka, nisam bila sigurna,  da li će pravilno shvatiti našu gestikulaciju, tako da smo išle na sigurno, izabrale smo ribu i povrće. Iako sam planirala, nisam uspela da na pijaci probam škorpije, možda bih ih i gricnula da jedna od njih na štapu nije mrdnula nogom. To je bilo presudno da odustanem.

 

Takođe u Peruu nisam mogla da jedem kui. Konobar je uporno pokušavao da mi objasni šta je u pitanju, čak se trudio da izgovori na engleskom, ali meni ništa nije bilo jasno. Na kraju me je uhvatio za ruku i izveo iza restorana na mesto  gde je preko puta peći za hleb stajao kavez pun morskih prasića. Odmah sam shvatila da ne mogu ni kui, daj ti nama ribu.

Dakle na Andima je riba uobičajena?

Da, po restoranima sve je prilagođeno turistima, pogotovo u velikim gradovima, gde je evropska kuhinja uobičajena, recimo kao u Kuskou. Pošto je stanovništvo većinom siromašno, povrće je osnova obroka, to je praktično na svim meridijanima isto- samo je kod Kineza prilog  pirinač, a ovde krompir i kukuruz. Krompira ima preko trista različitih vrsta, posebno mi je bila interesantna  vrsta ljubičaste boje koja me je podsetila na lukovice našeg cveća. Ukus se razlikuje od našeg krompira, ali začini su ti koji stvaraju drastično drugačiju aromu.

Najbolja iskustva su bila ona ona kada si imala priliku da prespavaš u kući kod lokalnog stanovništva?

Da, i u Kini i u Peruu proveli smo noć u kućnoj varijanti, u pitanju je neka vrsta seoskog  turizma, gde nam je domaćica pravila večeru. Bilo je u pitanju ostrvo Uros na jezeru Titikaka. Tamo nema puno pijaće vode, puno se štedi, tako da čistoća nije na zavidnom nivou… Peruanci jesu čisti sami po sebi, ali tanjiri, posuđe… tako da moramo da se snađemo. Uvek se nađe neka rakija koja spasava takve situacije.

Nikada nisi imala zbog toga neki zdravstveni problem?

Srećom, nisam. Oprez mora da postoji- nikada ne jedem hranu koja nije termički obrađena, ne pijem njihovu vodu…

 

A kako izgleda komunikacija sa domaćinima? Da li govore neke druge jezike?

Tu i tamo natucaju engleski, ali uglavnom smo se oslanjali na vodiča koji govori španski. Kada on nije bio sa nama, razgovor se svede na pantomimu. To su jako srdačni ljudi i njima je sve to jako zabavno, kako u Kini tako i u Peruu. Za njih mi smo veliki, beli, ružni ljudi! I oni su radoznali da saznaju kakva je kultura neke tamo daleke zemlje Srbije. Objašnjavaš tako što pokažeš da ti je hladno, treseš se pokažeš ćebe. A njima je smešno što ti je hladno.

U Peruu smo imali jedno slobodno popodne koje je trebalo da provedemo sa vodičem sa našeg govornog područja, Slovencom Alenom. Kako je naša grupa bila mala predložio nam je da izaberemo obilazak radnji, ili pokušaj posete šamana.  Pogađate koji je bio naš izbor, uz ogradu da prvo mora da se raspita gde su i kako da dođemo do njih. Avantura je počela tako što smo morali da se vozimo lokalim autobusom do malog prigradskog naselja…

To je nešto potpuno autentično. Stigli smo u seoce sa jednom ulicom i trgom koji je bio okićen. Nije nam bilo jasno da li je tako stalno, ili je prethodnog dana bila neka fiesta, a u ulici kuće tri šamana sa reklamom ispred koja se ogleda u crtežu šamana u tradicionalnoj nošnji sa štapom , kao kod nas znak za apoteku. Slučajnim izborom krenemo kod jednog, ali kako nije otvarao vrata, skrenemo kod drugog čija je kuća bila ustvari podrumska prostorija sa zemljanim podom, stočićem sa par ikonica. Objasnio nam je da je postao šaman jer je to deo porodične tradicije, a da je znak dobio u planini tokom oluje kada mu se sve ”otvorilo”. Takođe nam je potvrdio da je njihova sveta biljka mama koka, od koje prave čajeve i koju svi žvaću, što smo i mi radili. Zašto je u ovoj priči bitna koka, zato što on baca listove i priča. Mi nismo došli s idejom da nam proriče sudbinu, nego više iz radoznalosti, tako da je svakome od nas rekao po dve tri rečenice. I dok mi sedimo na starim stolicama, panjevima odjednom iza zastora čuje se glasno hrkanje… Za to vreme naš vodič sve snima kako ne bismo gubili vreme s idejom da nam kasnije prevede i prenese sudbinske rečenice.

U svakom slučaju meni je bilo interesantno sve pre toga, prolazak kroz tu ulicu dok nas prate musava deca, protrče ispred nas, sačekaju nas i viču- hello. Mi im mahnemo, nasmejemo se, a oni se glasno kikoću. U jednom momentu zovu drugara da im se brzo priključi jer su ”u selo došli veliki, beli, ružni ljudi”. Tako smo od vodiča saznali kako oni nas doživljavaju!

 Kakav je odnos prema ženama tamo daleko u planinama među oblacima?

Apsolutno nema nikakve razlike u komunikaciji u odnosu na pol. Nikada nismo doživele ništa čudno, čak su obožavali sa mnom da puše i komentarišu moje ženske cigarete sa cvetićima. Na Himalajima su mi nudili da probam neki braon prah iz kesice, na kraju se ispostavilo da je u pitanju burmut. U svakom slučaju, zbog toga što sam pušač imala sam i privilegiju da na Himalajima pijem čaj na njihov poseban način- posoljen.  Kada si u tim uslovima, potpuno ti je svejedno kakav je uskus čaja.

 

Dokle si se popela na Himalaje?

Na Mont Everestu smo bili do pet hiljada i dvesta metara. Stigli smo do tog baznog kampa i dalje nismo mogli, odnosno nismo planirali. Na Kajlašu sam bila na peko pet hiljada sedamsto šezdeset i nešto metara. Mislim da je to moj maksimum. Naš voodič je izuzetno vodio računa o aklimatizaciji i fizičkom stanju svakog pojedinca iz grupe.

 

Mi smo polako upoznavali svaki grad, meditirali, uživali.. Pvo smo stigli u Lasu koja je bila na tri hiljade i četristo metara i prvi dan smo svi imali probleme sa disanjem, većinu je bolela glava … da bi se postepeno penjali do oko pet hiljada. Teško je to doživeti, i fizički i psihički.

Nije svejedno kada vidiš kako spuštaju devojku na konju dok joj lipti krv iz nosa. Sa visinskom bolešću nema igranja, svi smo dobili literaturu da se informišemo šta nas čeka. Pripreme pre odlaska na ovakve visine su obavezne i to je neka vrsta testa. Prvo noćenje u podnožju Himalaja na pet hiljada i dvesta bilo je malo traumatično, imaš osećaj da ne možeš da udahneš i da se smiriš. Pored sebe, kao i u autobusu uvek imaš rezerve boce kiseonika.

 

I kad stigneš do cilja, šta ti se vrzma u glavi?

Imali smo sreće jer kad smo predveče stigli ispod Mont Everesta nije bilo oblačka, što se  retko dešava. Imali smo takav fantastičan zalazak sunca, stali smo i ćutali, jer svaka reč je suvišna. imaš potrebu da mu se duboko nakloniš. I ujutro, s druge strane, sada u srebrnim tonovima vrh je bio čist. Sediš, ćutiš i trudiš se da zapamtiš svaku sliku gospodina Mont Everesta, jer verovatno te slike više nikada neće biti.  Upravo na tom mestu, u podnožju nalazi se neki ženski manastir. Imali smo sreće da su nas uveče, iako smo kasno došli, pustili da uđemo i da prisustvujemo tim čarobnim zvucima monahinja.

Taj spoj čudnih zvukova, mirisa i činjenica da ti je mozak bez dovoljno kiseonika ostavlja osećaj kao da si na drugoj planeti, van prostora i vremena. U celoj toj priči imali smo sreće da se baš tada u manastiru našao neki njihov značajni monah koji nas je pozvao da nas blagosilja.Lokalni vodič nam je rekao da smo zaista srećnici, jer se retko kome to dešava, kao i činjenica da je sve vreme puta nebo bilo čisto bez oblačka. Za razliku od većine putnika koji su bili pripremljeni za ove usputne duhovne senzacije, ja sam tokom puta otkrivala ovaj svet, kao i verovanje da na Kajlaš dolaze samo oni koje je Šiva pozvao. A ukoliko to nije tako, on ga neće ni pustiti da dođe tamo. A znak da vas je pozvao jeste da se pojavila želja da stignete na svetu planinu.

 

To je jedina planina na kojoj je zabranjeno alpinističko penjanje. A legenda kaže da je grupa planinara koja se oglušila o Šivinu preporuku, nesrećno  završila. S druge strane ograničen je broj poseta na svetu planinu, na dnevnom nivou. Od podnožja do vrha potrebno je tri dana puta. Put je asfaltiran, sa dve trake, i ako uzmete činjenicu gde se nalazi, fantastičan je. Na putu od Mont Everesta ka tamo, za jedan dan možeš najviše preći petsto trideset kilometara. Na toj razdaljini postoji jedno naselje. Do cilja ima oko hiljadu i petsto kilometara do glavnog kampa u kojem postoji, nećeš verovati i hotel Grand, ali u takvom stanju da ne možeš da zamisliš. Pikavci pored recepcije, smrad mokraće… baš moraš da imaš dobar stomak. Unutra neki pas koji je obeležio celu sobu. Sreća da su bili peškiri kojima smo uspeli da upristojimo sobu, na kraju smo zapalili štapiće sa eteričnim uljima. Shvatili smo koliko je to bilo strašno kada smo sutra u autobusu zaključili da zaudara naš peškir koji je visio u kupatilu. Tada shvatiš da nemaš izbora i koliko god se pripremaš, ne znaš šta te tamo čeka. Na Kajlašu spavaš u nomadskim šatorima najbolje u svojoj vreći za spavanje, mada na toj visini ni bakterije ne mogu da opstanu.

 

U tim šatorima sprema se i hrana. Po sredini je peć… a nemaš ni puno izbora, pirinač, povrće, jaja. Meso se ne jede, jer je teško za varenje. Na takvim velikim visinama nisi ni gladan. Sve vreme sam imala osećaj da na leđima imam džak cementa, toliko težak da izbija dah iz grudi. Znači ti kada neki džentlmen hoće da ti pomogne tako što će ti poneti flašicu vode. Inače voda je obavezna, i u svakom kampu možeš da kupiš vode koliko želiš. Na toj visini opkoljen si planinama, skoro da nema vegetacije. Tokom spuštanja, na jednom delu naišli smo na peščane dine, neki džipovi voze off road. To su praktično bili delovi pustinje Gobi koja je na granici.

 

I na kraju ne mogu da te pitam što mislim da je i suština onih koji idu na ovakva putovanja. Kada se spustiš sa Anda, Tibeta, Himalaja, da li se osetiš drugačije, u svakom smislu. Da li se menja smisao života?

Ne, nije mi se promenio smisao života, ali se osećam, punije, kompletnije, imam važna saznanja koja sam sama doživela. Upoznaješ različite ljude, ali shvatiš da svi imaju iste probleme i razmišljanja, kako da zarade, obezbede porodicu i decu, i da svi imaju iste tekuće probleme. Samo su u pitanju različite geografske širine.

Sledeće destinacije?

Želim Mongoliju kolima, Indiju. Da, Indiju. Intrigira me i Amazonija koju sam jednom prilikom preletala dva i po sata i  zaspala, samo zamisli koliko je to prostranstvo.